Petnaest državljana Srbije osuđenih pred Haškim tribunalom na zatvorske kazne od ukupno oko 340 godina, izdržavaju ih uglavnom u državama Evrope, ali od njih petnaest, troje je u zatvoru u Estoniji. U tom zatvoru našim zatvorenicima čak traže da plaćaju komunalije i hranu, dok naknadu za rad ne dobijaju.
Ni iskustva onih koji su u evropskim zatvorima ne razlikuju se previše. Zato i ne čudi ponovni zahtev Srbije, koji je izneo ministar spoljnih poslova Ivica Dačić generalnom sekretaru UN Antoniju Guterešu, da se omogući da srpski državljani koji su osuđeni pred Haškim tribunalom služe kaznu u našoj zemlji.
Na odgovor ćemo da pričekamo jer Gutereš ne može ništa da odluči dok o tome ne razgovara sa Teodorom Meronom, predsednikom Mehanizma za međunarodne krivične sudove.
Podsećanja radi, ovakav zahtev upućen je svojevremeno i bivšem predsedniku Haškog tribunala Patriku Robinsonu, koji je odgovorio da nema ništa protiv takve odluke ali su se u UN usprotivili Velika Britanija i druge zapadne države.
Kako je biti zatvorenik koga je Haški tribunal osudio na zatvor najbolje zna Biljana Plavšić, koja je pred ovim sudom optužena 2001. za zločine počinjene tokom Rata u Bosni i Hercegovini.
Plavšićeva se dobrovoljno predala Tribunalu i bila je prvi srpski političar koji se izjasnio krivim. Zauzvrat, Tužilaštvo je povuklo ostale optužbe, te je osuđena na 11 godina zatvora. Na slobodi je od oktobra 2009. godine, pošto je odslužila dve trećine kazne. Biljana Plavšić kaznu je služila u švedskom zatvoru Hisenberg, koji je napustila 27. oktobra 2009. godine. Od tada živi u Beogradu.
U razgovoru sa bivšom predsednicom Republike Srpske o danima koje je provela u zatvoru saznajemo da je, iako je bila u jednom od evropskih zatvora — kao Srpkinja prošla pakao.
„Od mene se očekivalo da svedočim protiv Slobodana Miloševića i moji zatvorski dani su bili obeleženi pretnjama, pokušajima da me uguše nekim gasom, pa do ličnog svakodnevnog vređanja“, počinje svoju priču Biljana Plavšić.
Kada je stigla u zatvor, oduzeli su joj odeću i dali sintetičku, na koju je inače alergična. Tek je na preporuku lekara dočekala da joj daju običnu pamučnu, zatvorsku uniformu. Pravilnik zatvora bilo je prvo štivo koje je pročitala po odlasku na odsluženje kazne ali, kaže, vrlo brzo se uverila da je na oko sve civilizovano, a da je u realnosti sve okrutno.
„Moja čuvarka je bila muslimanka iz Bosne! Nikada mi se nije obraćala po imenu. Dve zatvorenice koje su bile sa mnom, takođe muslimanke, dugo su me maltretirale, a pozdravljale su me sa ’Alahu ahbar‘, i pretile da će mi presuditi Bin Laden. Pisala sam upravi zatvora zbog ovih provokacija, ali odgovor nisam dobila. Kroz ventilacionu cev su mi ubacivali nekakav gas u ćeliju. Osećao se strašan smrad u ćeliji, oči su mi bile crvene, iz nosa mi je curela krv, počela sam i krv da iskašljavam… Dva puta su me skoro onesvešćenu transportovali u bolnicu. To je bila ili kazna za odbijanje da svedočim, ili prisila da pristanem da se pojavim pred sudom kao svedok u procesu protiv Miloševića. O tome sam pisala švedskoj vladi, ali uzalud. Sve je prestalo kad sam alarmirala jednu novinarku iz Srbije koja je o tome napisala tekst“, seća se Plavšićeva.
O tome kakva su prava zatvorenika i kada je vera u pitanju, kaže, najbolje svedoči činjenica da posle posta nije lako mogla da se izbori da se pravilo pričesti jer je kašičicu vina koju je trebalo da uzme morao da odobri upravnik zatvora više instance.
„Kad je došlo vreme da ostvarim pravo izlaska u grad, nisu mi ni to dozvolili, uz obrazloženje da je u gradu mnogo muslimana, pa da se ne vređaju njihova osećanja“, priseća se ona.
Biljana Plavšić kaže da su, s obzirom da je bila i najstariji zatvorenik, a ujedno i jedina žena u Haškom tribunalu, posle procene koju su doneli lekari Svetske zdravstvene organizacija, tadašnji ministar spoljnih poslova Srbije Goran Svilanović i pokojni premijer Zoran Đinđić, gotovo uspeli da izdejstvuju da kaznu služi u Srbiji. Međutim, ubistvo Đinđića, kako kaže, Haškom tribunalu je na neki način dobro došlo kao izgovor da tako nešto ne odobre, jer su Srbiju, zbog ubistva premijera, proglasili državom visokog rizika.
„Moram da kažem sledeće: Nirnberški proces je svima poznat, kao i činjenica da su mnogi Hitlerovi činovnici osuđeni na kazne smrću. Međutim, malo ko zna da je recimo Hitlerov ministar Albert Šper, jedan od petorice najviših zvaničnika nacističke vlade uz Himlera, Gebelsa, Geringa i Bormana bio osuđen na vremensku kaznu zatvora, i da je tu kaznu izdržavao u Nemačkoj, u dvorcu adaptiranom za zatvorske potrebe nadomak Berlina! Dakle, u ono vreme i u poznatim okolnostima, Hitlerov visoki službenik je kaznu služio u svojoj državi!“, napominje Biljana Plavšić.
