Mlade Tibetance, koji su krenuli putem prosvetljenja, prvo pitaju da li postoje bilo kakve okolnosti koje u tome mogu da ih ometaju. Kada prođe proveru, pridošlica treba da izabere sebi po dva učitelja: jedan će ga podučavati osnovama budizma, a drugi će se brinuti da učenik ispunjava društvene obaveze u manastiru.
Nakon toga budući monah se šiša do glave, ostavljajući samo mali pramen kose na temenu. To se dešava kada nastojnik manastira odobri njegov ulazak u zajednicu.
Dnevni red u manastiru utvrđuje se na osnovu jednostavne formule: osam sati duhovne prakse, osam sati fizičkog rada i vežbi i osam sati za odmor, hranu i san.
Dan monaha počinje u šest sati ujutru molitvom koja traje dva do tri sata. Nakon skromnog doručka sledi još jedan sat molitvi. Zatim poslušnici izučavaju religiozne tekstove, bave se svakodnevnim poslovima, fizičkim vežbama i grlenim pevanjem.
U drugoj polovini dana stanovnici manastira spremaju se za kolektivnu meditaciju koja može da traje do tri sata.
Veče je rezervisano za religiozne diskusije, u okviru kojih mladi monasi uče da brane svoje stavove i otkrivaju odredbe budizma koje nisu shvatili tokom obuke.
Hrana u manastiru je asketska: to su uglavnom riža i povrće sa tibetanskim hlebom. Glavni napitak monaha je tibetanski čaj u koji se dodaju so, mleko jaka i mast te životinje. Taj recept je star više od 1.400 godina i bez obzira na vrlo specifičan ukus veoma je hranljiv i odlično utoljava žeđ.
Asketizam, smatraju budisti, doprinosi pobedi duha nad telom. Najprosvetljeniji monasi mogu da žive praktično bez hrane.
Pojedini monasi koji su dostigli određeni nivo duhovnog razvoja mogu da odluče da napuste manastir i da žive kao pustinjaci. Mnogi svoja leta provode meditirajući u samoći, u okolnim pećinama, a tokom surove zime se vraćaju u manastir. Ipak, ima i onih koji napuštaju zajednicu na nekoliko godina.
Bez obzira na svu askezu, prosvećeniji monasi, lame, sa razumevanjem se odnose prema mladim poslušnicima koji se interesuju za potpuno svetovne stvari. Nastavnici često zatvaraju oči na to što njihovi štićenici u slobodno vreme igraju fudbal ili koriste savremene gedžete. Na kraju krajeva, lame i sami sa vremena na vreme koriste smartfone kako bi pročitali poslednje vesti.
Među tibetanskim monasima ima, naravno, i onih koji žive u potpunom skladu sa običajima predaka — bez interneta, televizije i drugih savremenih izvora razonode.
Legenda kaže da oni umeju da zapadnu u trans i da u njemu ostanu decenijama. Monasi zbog toga odlaze u planine i dobrovoljno pristaju da budu zatvoreni u male sobe u kojima ima mesta samo za čoveka koji sedi u pozi za meditaciju. Jednom nedeljno donose im malu porciju hrane i vode, a nakon nekog vremena pustinjaci odbijaju i to. Tako, smatraju monasi, postaju sposobni da se približe samom Budi.
