Tokom protekle nedelje Tramp se upustio u „nuklearno balansiranje“ sa Severnom Korejom, upućivao je nejasne pretnje vojnom intervencijom u Venecueli i flertovao je sa zagovornicima nadmoći bele rase u Americi, „nudeći sasvim suprotno od stabilnog, predvidljivog i pribranog liderstva koje američki saveznici traže od Vašingtona“, navodi spoljnopolitički komentator lista Gideon Rakman.
Trampove pretnje da će se Severna Koreja suočiti sa „vatrom i besom“ Amerike koja je poput zapete puške bile su naročito neodgovorne. Čak i ako je u pitanju blef, takva pretnja dovodi u pitanje kredibilitet Vašingtona i donosi rizik od eskalacije krize od strane režima Kim Džong Una, koji preti da će ispaliti projektile u područje blizu američkog ostrva Gvama, navodi autor.
To što Trampova administracija flertuje sa idejom preventivnog vojnog udara na Severnu Koreju predstavlja još veći razlog za uznemirenost. Ona smatra da ne postoji mogućnost odvraćanja severnokorejske nuklearne sile, dok su svi bivši američki predsednici, iz očiglednih razloga, odbacivali ideju o preventivnim udarima protiv država sa nuklearnim naoružanjem, piše Rakman.
Međunarodnu krizu koju Tramp raspiruje sve je teže razdvojiti od problema na domaćem planu sa kojima se suočava njegova administracija, a istraga bivšeg direktora Federalnog istražnog biroa (FBI) Roberta Milera o ruskom uplitanju u izbore u SAD sve je bliža uskom krugu ljudi oko predsednika, navodi autor.
Kongres je blokiran, Bela kuća predstavlja „vrtešku otpuštanja i spletki“, a sada se i na ulicama odvija političko nasilje — zagovornici nadmoći bele rase i neonacisti napadaju i čak ubijaju demonstrante u Šarlotsvilu, dok predsednik daje nejasne i dvosmislene izjave sa igrališta za golf, napominje autor.
Opasnost leži u mogućem „spajanju“ tih kriza, što bi ratobornog Trampa dovelo u iskušenje da pokuša da iskoristi neki međunarodni konflikt kako bi pobegao od poteškoća kod kuće, piše Rakman.
On navodi da je Sebastijan Gorka, kontroverzni savetnik u Beloj kući, ove nedelje upotrebio severnokorejsku krizu kako bi izvršio pritisak na Trampove kritičare na domaćem planu da odstupe.
„Tokom kubanske raketne krize, mi smo stali iza DŽ. F. Kenedija. Ovo je pandan kubanskoj raketnoj krizi — mi moramo da se ujedinimo“, citira autor reči Sebastijana Gorke, upozoravajući da bi takvo flertovanje sa idejom da bi pretnja ratom Amerikance mogla da okupi oko predsednika trebalo da bude zvono za uzbunu za bilo koga sa smislom za istoriju.
Vlade suočene sa krizom kod kuće često su sklonije avanturističkim potezima u inostranstvu, ističe autor.
On kao primer navodi da se Nemačka odmah na početku uključila u Prvi svetski rat, jer je osećala „akutnu pretnju“ od političkih neprijatelja u zemlji.
Kada je izbio rat, obraćajući se okupljenima na jednom skupu, ushićeni nemački car je rekao da više ne priznaje nikakve partije niti opredeljenja, „jer smo danas svi nemačka braća“, navodi Rakman, povlačeći paralelu sa izjavama Sebastijana Gorke.
Takođe, veća je verovatnoća da će lideri koji na domaćem terenu trpe žestok pritisak početi da se ponašaju iracionalno, ističe Rakman.
Tokom afere „Votergejt“, članovi kabineta tadašnjeg predsednika SAD Ričarda Niksona naložili su oružanim snagama da ih konsultuju pre nego što izvrše predsednikov nalog za pokretanje nuklearnog udara, podseća autor.
Nažalost, nije jasno da li bilo koji zvaničnik SAD ima pravo da opozove naređenje predsednika ako ovaj odluči da krene putem nuklearnog sukoba, napominje Rakman.