Ponuda svetske vlade u senci bila je upućena libijskom vođi Muameru el Gadafiju godinu dana pre nego što će oktobra 2011. tokom „arapskog proleća“, u vojnoj akciji u režiji i uz podršku Zapada, biti ubijen.
O tome, ali i o jedinstvenoj u svetu metodi lečenja prekida disanja u snu i hrkanja, razgovarali smo u emisiji „Sputnjik intervju“ sa otorinolaringologom, primarijusom doktorom Novakom Vukojem, članom Evropske akademije nauka, čiji je nesumnjivo najpoznatiji pacijent bio libijski vođa.
Kako je uopšte došlo do toga da Gadafi bude Vaš pacijent?
— Pre njega sam operisao libijskog ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom, koji je bio službeno u poseti u Beogradu tokom koje je imao napade noćnoga gušenja, koji su ga inače mučili. On je o tome ispričao libijskom vođi. Prvi put sam Gadafija posetio u januaru 2006.
Na zidu vaše ordinacije videla sam fotografije sa svim tim političarima, poznatim javnim ličnostima, ali nema sumnje da je Gadafi najpoznatiji među njima.
— Sa njim sam proveo mnogo vremena. I danas sam u kontaktu sa njegovom ćerkom Aišom. Ona živi u Omanu sa njeno troje dece i majkom Safijom, koja je iz Mostara. Gadafi je u Mostaru završio vojnu gimnaziju i tu se zaljubio u Safiju i oženio se njome. Vojnu akademiju je potom završio u Londonu.
Aiša mi se nedavno javila mejlom. Ima indicija da će se možda i kandidovati za novog predsednika Libije.
Za vreme Gadafija u Libiji se jako dobro živelo. To je jedina zemlja, a obišao sam skoro ceo svet, gde nisam video prosjaka. Svako je imao neku donaciju od države, da svaka kuća, radio — ne radio, može pristojno da živi. Libija je imala pet miliona stanovnika, a nekoliko miliona stranih radnika.
To je nekome smetalo…
— Nekome je smetalo. I to vam je sistem domino kockica: nađeš tri nezadovoljna, ta tri nađu još tri i sa strane dođu još tri. Tako je krenulo sa tim nesretnim ratom i vidite kako su ti ljudi završili. General koji je mene vozio tamo, on je bio načelnik vojne avijacije, pilot, kaže da sada nemaju ′leba da jedu. Svaki dan umre 20 ljudi, otimanje za gorivo, nemaju vodu. Nemaju ništa, tako da je tamo sad strahota.
Kako je izgledao taj prvi susret sa Gadafijem?
— Ponosan sam što sam imao priliku da upoznam tog čoveka. Prvi put smo razgovarali pod njegovim šatorom 2006. godine, kad sam uradio jednu intervenciju. Pozvao je i nacionalnu televiziju da snimi naš razgovor. Oduševio me je pričom koliko je pomagao našu državu materijalno, naftom…
Ali nikome nije jednostavno pred hiruršku intervenciju. Rekao je: Cela Libija strepi preda mnom, a ja strepim pred jednim srpskim hirurgom.
Kod mene je nedavno na pregled došao savetnik svetske vlade u senci. Kad me je video na slici sa Gadafijem, pitao je kad sam ja bio kod njega. Rekao sam da sam ga poslednji put video 4. novembra 2010. godine. Na to mi je rekao da su njih trojica iz svetske vlade bili kod njega mesec dana kasnije. Rekli su mu: Uzmi para koliko hoćeš, povedi koga hoćeš, izaberi zemlju gde ćeš da živiš. Znate li vi šta je on njima odgovorio? „Ja sam na vlast došao revolucijom i otići ću revolucijom“.
Kako ste se uopšte opredelili da se u oblasti otorinolaringologije posebno posvetite problemu prekida disanja u snu i hrkanju?
— Radio sam u Sarajevu u vojnoj bolnici. Došli su mi žena i muž i ona je rekla: Doktore, ja ne mogu više da živim ovako, ne mogu da spavam. Čak su i sobu u kojoj je on spavao izolovali, ali su se ti zvuci i dalje čuli. Počeo sam da se bavim tim problemom, da proučavam šta je u svetu postignuto, dokle se došlo i krenuo sa time.
Prvi sam na prostorima SFRJ koji je radio operaciju kod jednog notornog hrkača koji je patio i od pauza u disanju. Nakon niza izvedenih takvih operacija i mojih predavanja, četiri objavljene knjige, udžbenika i brojnih radova hteo sam da vidim da li bih mogao nešto da usavršim u toj operativnog metodi, kako bi intervencijom postigao bolji uspeh, olakšao pacijentima, smanjio im komplikacije.
Koliko je trebalo vremena da usavršite tu metodu?
— Jedno desetak-dvanaest godina sam radio na tome. Prvi pacijent koji je operisan po toj novoj metodi bila je jedna mlada Zagrepčanka, jako lepa i atraktivna, koja je, kažu, mamila uzdahe muške populacije, ali ne i vlastitog supruga. Iz noći u noć dama je sve više hrkala, a muž postajao sve nervozniji, tako da se preselio u drugu sobu, a posle i u drugu kuću.
Sve je fino prošlo, javila se da spava kao beba, vratila se mužu i ponovo su bili sretni.
Većina sa šalom gleda na priču da je hrkanje bolest. Kakve su zapravo posledice hrkanja?
— Hrkanje je znak opstrukcije gornjih partija vazdušnog puta, i ono samo nije toliko štetno po zdravlje, ali nikada ne znamo kada će preći u apneu, koja znači nedostatak kiseonika tokom spavanja, i koliko će ti prekidi bez kiseonika trajati.
Hrkanje i apnea su dva kraja jedne bolesti koja ostavlja reperkusije na organizam.
Da li je tačno da svaki prekid disanja u snu na neki način predstavlja mali moždani udar?
— Jeste. Vi možete da budete i dva minuta bez kiseonika, a to mozak trpi, jer učestalost moždanog udara, srčanog udara, povišenog krvnog pritiska, šećerne bolesti je višestruko veća kod osoba koji pate od apnee nego kod normalnih ljudi.
Organizam ima prekide disanja kojih nije svestan. Mozak ih ne registruje, ali on se budi, i to su sitna buđenja koja traju 20-30 sekundi. I kad imate 400 prekida tokom osmočasovnog spavanja, ujutru ste izmoreni, nenaspavani, sa podočnjacima, sa jutarnjim glavoboljama, idete nervozni na posao.
Ali to je i bolest civilizacije, bolest slušaoca, jer sa sociološkog aspekta gledano trpe svi oko hrkača — partner, deca. Staljin je noću radio, a danju spavao da bi njegova žena imala mira. Johanes Brams je prilikom spavanja takoreći imitirao muziku celog orkestra, pa možete misliti taj dijapazon zvukova koji se širio. A intenzitet kretanja može da bude i preko 100 decibela, a već preko 85 decibela on lagano oštećuje sluh.
Kako se dešava da svi okolo ne mogu da spavaju, a hrkač ne čuje sebe?
— Centri koji su utonuli u san sebe su praktično zaštitili od te buke, ne čuju je, ali taj fenomen medicina još nije dokučila i objasnila.
Za svoju metodu lečenja dobili ste zlatnu medalju na Međunarodnom salonu inovacija u Moskvi 2008. godine?
— Da bi ona zaživela, da bi se čulo o njoj, ja sam sa tom metodom aplicirao i imao sam priliku da je predstavim u Filadelfiji i u Moskvi. Odlučio sam se za Moskvu, nekako mi je bilo draže da to tamo uradim, bliža mi je, kao čovek osećam blizinu prema ruskom narodu i hteo sam da nešto u Rusiji ostavim.
Ja sam tu metodu tamo prikazao, sve izložio, i međunarodni žiri je odlučio da me nagradi zlatnom medaljom za inovaciju u lečenju hrkanja. Bio sam jako srećan. Pošto sam radio u vojnoj bolnici, prišao mi je jedan general iz ruskog Ministarstva odbrane i uručio mi orden. Kaže: Doktore, pošto ste u vojsci, mi to posebno cenimo. Znamo šta su prošle srpska i ruska vojska kroz sve ratove u kojima su imale zajedničke ciljeve, i mi vas od srca nagrađujemo jednim ordenom.
Niste došli u iskušenje da odete u inostranstvo?
— Nisam. Imao sam, a i danas imam, otvorene pozive iz Saudijske Arabije i Arapskih Emirata. U martu sam neke šeike pregledao, ali nikad nisam imao želju. Meni je drago što imam pacijente iz celog sveta, Australije, Novog Zelanda, Amerike. I sad su me zvali iz Moskve.
Da li ste kroz dugotrajnu praksu primetili da se povećava broj slučajeva?
— U početku, kad sam krenuo, mali broj se javljao, ali sada raste svest ljudi da ima pomoći, sve više se ljudi javlja da bi rešilo taj problem. Da li pod pritiskom partnera ili zbog osećaja da bi mogli da poprave svoj kvalitet života.
Drago mi je što su u državi uvedeni moderni dijagnostički metodi, postoje instituti koji se bave ovim problemom. Medicina sna je bitna. Čovek po definiciji osam sati radi, osam se odmara, a osam spava. Ako mu isključite tih osam sati sna koji treba da ga sutra uvedu u nove poslovne obaveze, vi ste ubili čoveka na neki način.
U Evropskoj uniji su uveli da profesionalni vozači, piloti i slično ne mogu da dobiju licencu za rad ako nisu prošli test polisomnografije, najpouzdanije metode za dijagnostiku poremećaja disanja u snu. Vidite, onaj avion koji se srušio pre nekoliko godina u Indoneziji, ustanovili su da je pilot zaspao u kokpitu pošto je crna kutija otkrila da je hrkao.
Da li to gušenje u snu skraćuje životni vek?
— To se godinama ispitivalo. Japanci su najviše radili na tome, i oni su konstatovali da oni koji imaju dugogodišnju hroničnu slip apneu imaju životni vek skraćen i do 10 godina. U Zavodu za patente Sjedinjenih Američkih Država postoji i preko 465 sprava, naprava i aparata protiv hrkanja. Od pamtiveka čovek želi to da iskoreni.
Sigurno je bilo mnogo zanimljivih slučajeva i situacija iz Vaše prakse?
— Zaista mogu knjigu da napišem. Kroz moju ordinaciju su prošli predsednici nekoliko država, brojni ministri, četiri ministra odbrane sam operisao, visoki predstavnici međunarodnih institucija, civilnih i vojnih, javni radnici. Ne bavim se ja samo hrkanjem, meni je to uža specijalnost.
Kad sam držao prvo predavanje u Beogradu o hrkanju 1987. godine, profesori, ugledni šefovi klinika koji su seli u prvi red, smejali su se. Posle su mnogi došli kod mene na intervenciju.
