Sudeći prema izjavama ukrajinskih zvaničnika, vlasti u Kijevu po svoj prilici planiraju da u Donbasu uskoro primene hrvatski recept vojne akcije „Oluja“. Naime, zamenik ministra za privremeno okupirane teritorije Ukrajine Jurij Grimčak izjavio je da će Rusija sledeće godine napustiti Donbas, a poslednja bitka za jugoistok Ukrajine, kako je rekao, vodiće se već u novembru.
Ruski analitičar Aleksandar Dudčak za Sputnjik kaže da ne isključuje mogućnost da je izjava Grimčaka zapravo najava neke „nove ’Oluje‘“.
„Ukrajinski zvaničnici su odavno počeli da pričaju o ponavljanju iskustva iz Hrvatske, to je njihov san. Dopada im se ono što su Hrvati učinili na teritoriji Republike Srpske Krajine, uz odobrenje i podršku NATO-a. Ali iskustva iz 1995. se neće ponoviti. Armije Luganske i Donjecke Narodne Republike su veoma jake. Ukoliko ukrajinski političari žele da žrtvuju još nekoliko hiljada sopstvenih građana, oni će se odlučiti za novu ’Oluju‘, ali ona neće biti uspešna“, napominje Dudčak.
Sličnog stava je i politički analitičar Aleksandar Pavić, koji za Sputnjik kaže da vlasti u Kijevu sanjaju o receptu „Oluje“ i da to nije ništa novo.
„Treba podsetiti da su im hrvatske vlasti ponudile pomoć u iskustvima sa njihovim stanovništvom srpske nacionalnosti, odnosno, kako su sami rekli, iskustvima sa ’povratkom svojih teritorija‘, što je bilo etničko čišćenje srpskog stanovništva u Hrvatskoj. Dakle, Ukrajina i Hrvatska javno su razmenile mišljenja o tome, Hrvatska je to velikodušno nudila, a Ukrajina je vrlo otvorena prema tom scenariju. Međutim, situacija uopšte nije ista jer, za početak, Ukrajina naspram sebe ima jednu nuklearnu silu, a ni Donbas nije Srbija iz devedesetih koja je bila u apsolutnoj izolaciji, sama protiv celog sveta. Čak ni onda Hrvatska nikada ne bi okupirala većinski srpske teritorije bez ogromne pomoći NATO-a, a ako bi se Alijansa otvoreno umešala u situaciju u Ukrajini, to bi već bio početak velikog evropskog rata“, napominje Pavić.
Kako kaže, kijevski vlastodršci ovo govore kako bi sebi malo podigli rejting, jer je njihova društveno-političko-ekonomska situacija katastrofalna, i to je jedini način da skrenu pažnju sa katastrofe u koju su uveli svoju zemlju otkako su učestvovali u nelegalnom puču na Majdanu 2014. godine.
Aleksandar Dudčak kaže da Rusija sigurno neće napustiti Donbas 2018. godine, iz prostog razloga što ruskih snaga na tim teritorijama niti ima, niti ih je ikada bilo.
„Izjava Grimčaka je u skladu sa zvaničnom retorikom Kijeva posle državnog udara 2014. godine. U ukrajinskim medijima se u svakom komentaru o operaciji u Donbasu pominje ’ruska teroristička vojska‘. Ako je verovati njihovim navodima, u Donbasu je poginulo više ruskih jedinica nego u Staljingradu 1942. i 1943. godine. Što se tiče prognoze povodom 2018. godine, ukrajinski zvaničnici odavno ne snose nikakvu odgovornost za izgovorene reči, niko ne proverava u arhivama šta su oni izjavljivali pre nekoliko meseci, i zato slobodno kažu sve što im padne na pamet“, ocenjuje Dudčak.
I Aleksandar Pavić napominje da Rusija nije u Ukrajini, te da su izjave kijevskih zvaničnika jedna vrsta provokacije.
„Ukrajinski neonacisti i njihovi saradnici računaju na neku pomoć iz Amerike u smislu da se Kongres možda sprema da odobri novu isporuku protivtenkovskog oružja Ukrajini. Možda se nadaju da će im to nekako pomoći, uz sve više vojnih vežbi koje se organizuju između NATO-a i Ukrajine, što javno, što polujavno i tajno. To su opet vrlo zaludne nade, i pre će biti da ako Kijev pokuša da otvoreno, silom reintegriše Donbas, da će polomiti zube o tamošnju vojsku, pa Rusija ne bi morala čak ni da priskoči u pomoć. Naravno, Rusija svakako ne bi mogla da sedi skrštenih ruku ako bi videla da narod Donbasa čeka ista sudbina kao srpsko stanovništvo u Hrvatskoj“, kategoričan je Pavić.
Kako kaže, Ukrajina se koristi kao instrument NATO-a i američke „duboke države“ kako bi se i dalje održavale veštačke tenzije sa Rusijom i sprečilo da se situacija u Evropi stabilizuje prvi put od kraja Hladnog rata.
Rusija je u više navrata odbacivala tvrdnje da je umešana u konflikt na jugoistoku Ukrajine, i ujedno apelovala na Zapad da utiče na Kijev kako bi bile implementirane sve tačke Minskog sporazuma, podseća Dudčak i dodaje da se stiče utisak da se od Moskve traži nemoguće — da utiče na događaje na prostoru koje ni po kom osnovu nisu u ruskoj nadležnosti.
„Kijev verovatno računa da će 2018. godine preuzeti kontrolu nad granicom između donbaskih republika i Rusije, ali to izgleda nerealno. Čak je i ukrajinski predsednik Porošenko posle susreta sa Trampom rekao da Minski sporazum nema alternativu, a u njemu jasno piše — kontrola će biti uspostavljena nakon što bude prekinuta vatra, nakon povlačenja ukrajinske vojske i pošto u Donbasu budu održani izbori. Sve to Ukrajina mora da implementira, i nije jasno šta Rusija treba da uradi tim povodom. Moskva svakako ne može da zaustavi ukrajinske oružane snage koje redovno krše primirje u Donbasu“, kaže Dudčak za Sputnjik.