„Pokazala nam je šporet i rekla: ’Pogledajte, ovdje sam kuhala ručak za majku. Pogledajte ovu spaljenu šerpu, u njoj sam kuhala ričet, majka mi je imala 81 godinu i bila je nepokretna. Ležala je u krevetu‘. Otac te žene je bio uz majku. I on je imao 81 godinu. Čuli su lavež pasa i zvuk nekakvog transportera. Rekla nam je kako su ona i otac pobjegli uz brdo u blizini i pokazala nam mjesto gdje su se u kamenju sakrili. Vojnici su došli. Čula je jednog kako govori: ’Sad sve to zapali!‘ Rekla nam je da su i kuća i majka u njoj izgorjele kao šibica dok su ona i otac silazili natrag“.
Prethodni citat deo je svedočenja novinara Bojana Munjina, koji je 1990-ih radio u Hrvatskom helsinškom odboru, a posle „Oluje“ je obilazio sela oko Knina.
Slučajevi kad komentari nisu slobodni
„Pamtim jednu svjedokinju koja nas je odvela u svoje selo. Bila je već zima. Na pragu jedne kuće pronašli smo ubijenu staricu. Svjedokinja nam je rekla da je imala 82 godine. Pored nje je ležao njezin sin. To su bili rođaci te žene, ne sjećam se imena, ali ona nam je rekla kako se zovu i mi smo sve to zapisali. Sin je imao šeudesetak godina. Ta tijela su se raspadala. Vidjeli smo na ženi crnu haljinu, crnu maramu, obične seljačke hlače kod sina. Noge su im bile vezane žicom…“, ispričao je Munjina nedeljniku „Novosti“, koji u Hrvatskoj izdaje Srpsko nacionalno veće.
U istom tekstu nemački novinar novinar Ridiger Rosig kaže da mu je u pamćenju ostao smrad napuštenog područja.
„Napisao sam tekst u nedeljniku ’Vreme‘ koji se zove ’Miris praznine‘. To je smrad koji je ostao iza ljudi. Svugde su išle životinje koje nije imao ko da nahrani. Čudili smo se da nema mačaka, jer je idealno za mačke ako se sve pokvari. Videli smo svinje, krave, konje… U vazduhu se osećala mešavina smrada ostavljene ljudske hrane, leta, vrućine, voća, mesa, govana, svega… Neverovatno!“, ponovio je Rosig.
„Nadam se da ćemo jednog dana biti u stanju da zajedno obeležimo ’Oluju‘ kao akciju koja je prekinula velikosrpsku agresiju, velikosrpsku politiku u kojoj su žrtve bili i mnogi Srbi i koje su upravo njihovo lokalno rukovodstvo i vlasti iz Beograda isterali iz njihovih domova“, rekla je predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović na Kninskoj tvrđavi povodom obeležavanja 22. godine otkad je sa njihovih ognjišta proterano 250.000 Srba, a oko dve hiljade njih ubijeno.
Nepristojnoj ponudi hrvatske predsednice prethodila je politička opaska da ona ne vidi razlog zašto se neko ne bi poklonio srpskim žrtvama.
„Mi se ne veselimo bilo čijoj tuzi i verujemo u zajedničku budućnosti svih građana“, poručila je Kitarovićeva, pre nego što se sklonila sa sunca.
Činjenice su uvek svete
„Nema leša — nema zločina“, poznata je stara opaska kojom se želelo reći da za svaki zločin mora postojati dokaz. Čak i da nema onoliko grobova i onoliko svedoka etničkog čišćenja, samo svedočenja koja je Sputnjik preneo iz „Novosti“ (a tamo ih ima mnogo više) dovoljan su dokaz da je zločina bilo.
I Grabar Kitarovićeva, ma koliko licemerna bila, potvrđuje da je zločina bilo, ali iskrivljuje istinu posredno upirući prstom u Milana Martića i Slobodana Miloševića. Ono što hrvatskoj predsednici sreću kvari jeste činjenica da, ma kakvi da su bili, Martić i Milošević nisu spaljivali žive starice. To je učinio neko drugi.
Možda Srbi i Hrvati mogu da se saglase da nisu saglasni oko mnogih pitanja, pa da buduće generacije nastave normalan život jedni pored drugih.
Svakako da i „Oluja“ može biti tačka saglasja dva naroda ako Kitarovićeva, Plenković ili neko posle njih ko predstavlja Hrvatsku prvo klekne kao Vili Brant i iskreno se pokloni žrtvama, a potom, da bi svi poverovali, ukine za vjeki vjekova proslavu etničkog čišćenja kao nacionalni praznik.
Za zdravlje hrvatske nacije, balkanskih država, evropske civilizacije pogubno je igranje u štiklama po tuđim grobovima. Ostane se bez cipele, pa je put u budućnost neizvestan.
