Predsednik Rusije Vladimir Putin izjavio je nedavno da bi nuklearni rat između SAD i Rusije preživeo veoma mali broj ljudi na obe strane. Odnosi između SAD i Rusije nikada nisu bili gori u istoriji odnosa dve svetske supersile. Premijer Rusije Dmitrij Medvedev, povodom nove faze sankcija koje su SAD uvele protiv Rusije, rekao je da je to početak ekonomskog rata Amerike protiv Rusije. Kroz istoriju znamo kako su se završavali ekonomski ratovi. Uz ekonomske sankcije NATO nastavlja da gomila oružje i trupe na ruskim granicama, dok istovremeno SAD, Velika Britanija i Francuska ubrzano modernizuju svoje nuklearne snage.
Tako Velika Britanija namerava da svoje strateške nuklearne podmornice opremi modernizovanom verzijom američkih interkontinentalnih balističkih raketa „trajdent“ sa novim bojevim glavama. Francuska takođe prenaoružava svoje nuklearne podmornice klase „triomfan“ sa novim raketama M-51 i novim bojevim glavama. Rusija je pre nekoliko dana sa nuklearne podmornice „Jurij Dolgoruki“ lansirala novu interkontinentalnu raketu „topuz“, a uskoro bi mogla ponovno da pokrene proizvodnju čuvenih raketa srednjeg dometa SS-20, ali u verziji sa tri nuklearne bojeve glave. Kinezi svoje atomske podmornice naoružavaju novim balističkim projektilima, Indija je pred lansiranjem svoje prve interkontinentalne rakete, Pakistan ne želi da zaostane na tom planu, Egipat se sumnjiči da prikriveno radi na projektu atomske bombe, Iran to skoro da i ne krije, Severna Koreja svakog meseca lansira neku raketu srednjeg, ili povećanog srednjeg dometa, Amerikanci prave sve minijaturnije, a sve moćnije atomske bombe tipa B61-12, koje su duge samo 3,59 metra, prečnika od samo 34 centimetra i teške samo 315 kilograma, dok Izraelci mudro ćute, a već sada imaju oko 450 nuklearnih bojevih glava…
Da li to živimo u Drugom nuklearnom dobu, ako je prvo započelo u avgustu 1945. godine u Hirošimi? I hoće li to Drugo doba karakterisati drukčija pravila igre? Pre 17 godina pet vodećih nuklearnih zemalja sveta prvi put su se dogovorile da unište svoje arsenale atomskog oružja. Posle maratonskih pregovora u maju 2000. godine 187 država je u Njujorku potpisalo Sporazum o neširenju nuklearnog oružja, a prema tom sporazumu SAD, Rusija, Kina, Francuska i Velika Britanija obavezale su se da će smanjiti i kasnije potpuno uništiti svoje nuklearne arsenale. To je bio rezultat revizione konferencije o Sporazumu o neširenju nuklearnog oružja i to je tada i podržano rezolucijom 1172 Saveta bezbednosti UN.
Od tada se svet nije mnogo nuklearno razoružao, jedino se Velika Britanija totalno odrekla taktičkog nuklearnog oružja i svoj atomski arsenal svela na nekih 200 bojevih glava na podmorničkim projektilima „trajdent“.
Naravno, SAD i Rusija su u međuvremenu smanjile svoje nuklearne arsenale. Od 1945. do 2000. godine SAD su proizvele 70.000 termonuklearnih bojevih glava, a SSSR, odnosno Rusija, 55.000 komada. Prema sporazumu iz Moskve između Vladimira Putina i Džordža Buša iz 2002. godine dve strane su se obavezale da će do 2012. godine broj razmeštenih strateških nuklearnih bojevih glava biti sveden na po između 1.700 i 2.200 komada. No, Sporazum o neširenju nuklearnog oružja u svom Članu 6. „zahteva od prvobitnih pet zemalja posednika atomskog oružja sprovođenje efikasnih mera nuklearnog razoružanja“. Umesto toga, svet već duže vremena živi u nuklearnoj hipokriziji. Dok je za jedne atomsko oružje noćna mora, za mnoge druge je to san i statusni simbol države. Zapravo, nuklearno razoružanje danas je kao cilj dalje nego što je to bilo na kraju Hladnog rata. Jer jedna škola razmišljanja smatra da je iluzorno očekivati opšte nuklearno razoružanje dok sve zemlje, koje nemaju atomsko oružje, ne počnu svoje tenkove, rakete, hemijsko i biološko oružje da pretvaraju u plugove. Ta škola zastupa tezu da je nuklearno oružje doprinelo održavanju mira u vreme Hladnog rata i da je mišljenje kako bi današnji svet bio bezbedniji bez atomskih bombi neosnovano.
Druga škola mišljenja ističe kako je atomsko oružje ne samo zakonom predviđeno za otpad, stav Međunarodnog suda pravde iz 1996. godine, već je i sa moralne tačke gledišta to oružje čudovišno. Ipak, pet prvobitnih nuklearnih sila nikada se nisu obavezale da će se svojih atomskih arsenala jednog dana i potpuno odreći. Zapravo, zvanične nuklearne sile ne sede samozadovoljno na svojim bombama. Amerika planira proizvodnju novih nuklearnih borbenih sredstava, specijalnih atomskih bombi za razbijanje duboko ukopanih bunkera, Vašington odbija da ratifikuje Opšti sporazum o zabrani nuklearnih proba, ni Kina još nije ratifikovala taj sporazum. Testiranje atomske bombe u Indiji 1998. godine, a zatim i u Pakistanu, srušilo je sve nade da će nuklearno oružje izgubiti značaj u posthladnoratovskom svetu. Previše je nuklearnih varalica i profitera.
Imajući sve to u vidu, može se reći da neke nuklearne sile takvim svojim ponašanjem obezbeđuju svojevrsno pokriće za one zemlje koje žele svoju atomsku bombu. Uz sve to idu i problematika zabrane proizvodnje fisionog materijala, posebno u kontekstu borbe protiv terorizma, i problem kontrole smanjenja atomskih arsenala.
Nuklearna strategija i razoružanje suptilna su umetnost. Jedno je broj atomskih bojevih glava, drugo njihov raspored, treće njihova „žilavost“, odnosno mogućnost da „prežive“ prvi udar, četvrto je način lansiranja tih bojevih glava. Logika nuklearnog razoružanja izrodila je svojevrsne nuklearne nemani, ako bi sve američke atomske podmornice na svakoj od svojih 24 rakete „trajdent 2“ imale po 12 bojevih glava, onda bi Rusi mogli da unište 288 bojevih glava udarom na samo jednu američku podmornicu. Broj nuklearnih punjenja natrpanih u svaki skupi lanser, u uslovima ekonomske krize, prirodna je privlačnost atomske katastrofe. A bez ubedljivih odgovara na sve ove dileme, nema ništa od nuklearnog razoružanja.
