Organizacija Olimpijskih igara nekada je smatrana privilegijom — setimo se samo kako su građani bivše Jugoslavije bili ponosni na sarajevsku Zimsku olimpijadu. Čak je i organizacija manjih takmičenja, poput Univerzijade ili Mediteranskih igara, shvatana kao priznanje ostatka sveta i znak prestiža. Međutim, vremena su se promenila, i organizacija Olimpijade više se ne shvata kao čast, već pre kao „kuluk“ koji za kratko vreme odnosi mnogo novca.
Međunarodni olimpijski komitet (MOK) sada se suočava sa svojevrsnim „nedostatkom kandidata“ za organizaciju Olimpijskih igara 2024. U ranoj fazi kandidature povukli su se Baku, Sankt Peterburg, Istanbul, Doha, Madrid, Gvadalahara i Boston, a Rim, Hamburg i Budimpešta nešto kasnije.
„Imamo preča posla“
Na povlačenje italijanske kandidature uticala je, između ostalog, i izjava gradonačelnice Rima Virdžinije Rađi da taj grad „ima preča posla od organizovanja Olimpijade“.
„Rim ima mnogo važnijih projekata, a organizacija Igara sahranila bi prestonicu Italije pod planinama duga i tonama cementa“, rekla je Rađijeva.
Građani Hamburga su na referendumu, tesnom većinom (51,6 odsto), odbili da njihov grad bude domaćin letnje Olimpijade, pre svega zbog straha od prevelikih troškova i terorizma, a u Budimpešti je protiv kandidature sakupljeno 260.000 potpisa. Tako je „knjiga“ MOK-a bukvalno „svedena na dva slova“ — Pariz i Los Anđeles.
MOK je, međutim, odlučio da povuče neuobičajen potez — ne samo što je odredio domaćina OI 2024, nego je odredio i domaćina za naredne Igre! Dogovorom između dva grada, odlučeno je da Pariz bude domaćin 2024. godine, a američki „Grad anđela“ — 2028.
„Veliki posao koji gradovi moraju da obave u vezi sa kandidaturom za Olimpijske igre može se podeliti u nekoliko ciklusa, a jedan od njih se završio kandidaturom Pekinga za organizaciju Olimpijade 2008“, kaže direktor marketinga Crvene zvezde Zoran Avramović. „Ono što su Kinezi uradili promenilo je čitav koncept Olimpijade — uspostavljeni su visoki standardi i došlo se do faze da skuplje od toga ne može“, kaže on za Sputnjik.
Nepotrebno trošenje, MOK saučesnik
S druge strane, London je primenio drugačiji koncept organizacije, nakon koje su Britaniji ostala sportska borilišta koja su im bila potrebna. Međutim, u Riju se dogodio, kaže Avramović „kiks sa organizacijom“, kada je budžet za Igre premašen za 1,6 milijardi dolara.
Stadioni i arene, ne samo u Riju, već i u Atini, ostali su prazni, a javnost je počela da optužuje MOK da je „saučesnik u nepotrebnom trošenju novca“.
Komitet je, kaže Zoran Avramović, do Pekinga imao sasvim drugačije standarde koji su sada, sa Parizom i Los Anđelesom, ozbiljno spušteni.
„Na taj način smo došli u situaciju da su, recimo, Pariz i čitava Francuska stali iza ovog projekta, jer je Parizu nakon mnogo godina potreban jedan ovako veliki događaj. Ali, svakako da to treba povezati i s političkom slikom koju žele da naprave. To je ona stara priča — otkad je sporta i politike, oni su nerazdvojni, ’kao nokat i meso‘ — i zato je i Emanuel Makron jedva dočekao, nakon svoje velike pobede na izborima, da bude predvodnik priče u vezi sa Olimpijskim igrama u Parizu“, objašnjava Avramović.
Pariz i Los Anđeles smiruju tenzije
S obzirom na to da aktuelni predsednik MOK-a Tomas Bah želi da organizaciju kojom predsedava „očisti“ od sumnji koje su u prošlosti postojale kada je u pitanju trošenje enormnih suma novca na kandidature gradova, Pariz i Los Anđeles zatekli su se kao „povoljni“ kandidati za organizaciju, jer u njima neće biti potrebne velike investicije, kako Avramović kaže, „običnog čoveka“.
„Građani žele da znaju kuda im odlazi novac i da li je neophodno potrošiti tako ogromna sredstva za takmičenja koja traju svega dvadesetak dana. Pariz i Los Anđeles već imaju izgrađenu infrastrukturu, i neće biti velikih ulaganja“.
S druge strane, izborom ova dva grada smiriće se određene tenzije unutar MOK-a — a naročito Amerika koja je, kaže Avramović, napravila veliku pometnju u FIFA kada nije bila zadovoljna izborom Rusije i Katara za organizatore naredna dva Svetska prvenstva u fudbalu.
Sociolog sporta Dragan Koković u razgovoru za Sputnjik navodi nekoliko razloga zbog kojih se gradovi sve ređe odlučuju za kandidaturu za organizaciju Olimpijade — pre svega, kaže on, tu su strah od terorizma i sve kompleksnije mere obezbeđenja koje zahteva jedan veliki događaj kakav je Olimpijada.
„Spektakl postaje sve neizvesniji“, kaže Koković i dodaje da, pored toga što gradovi imaju važnije projekte od organizovanja skupog takmičenja koje traje kratko (samo Grčka se za organizovanje OI u Atini zadužila 15 milijardi dolara!), jedan od presudnih razloga zbog koga su građani izgubili interesovanje za Olimpijadu jeste i njena preterana komercijalizacija.
Dvesta hiljada za svaki glas
Recimo, 1996. godine, kaže on, organizacija Olimpijade pripala je Atlanti; radilo se o stogodišnjici modernih Igara, i logično je bilo da organizacija tada pripadne Atini.
„Međutim, pošto je sedište Koka-kole u Atlanti, komercijalizacija je dignuta na pijedestal, i tada su ljudi videli da je to jedna vrsta teške komercijalne prevare, da to nema nikakve veze sa uslovima organizacije. Mislim da je to bila prekretnica — tu se jasno videlo da je posredi bio ogoljeni komercijalizam“, kaže Koković i dodaje da je u to vreme bilo mnogo priče i o „kupovini glasova“ — odnosno, o tome da su svi oni koji su glasali za organizaciju Igara u Atlanti dobili po 200.000 dolara.
„U današnje vreme, svakodnevica običnih ljudi u velikoj meri je povezana sa strategijom preživljavanja. Građani će, zbog toga, uvek imati utisak da je bilo koji drugi projekat u gradu u kom žive mnogo važniji i mnogo smisleniji od organizovanja preskupih Olimpijskih igara“, zaključuje na kraju razgovora za Sputnjik sociolog sporta Dragan Koković.