U Aziju se ne premešta samo težište globalnog ekonomskog razvoja već su u toku i političke integracije koje prete, ili stvaraju nadu, da će izmeniti dosadašnju geopolitičku mapu sveta nesputane američke dominacije.
O tome, uostalom, svedoči i junski samit Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS), u čijoj se završnoj deklaraciji pored ostalog ističe i „značaj stvaranja pravednijeg, policentričnog svetskog poretka koji je u skladu s interesima svake pojedine države“ — umesto samo jedne.
O saradnji Rusije i Kine, o Šangajskoj organizaciji za saradnju, ali i o tenzijama između Kine i Indije i drugim pokušajima da se ta saradnja omete u „Novom Sputnjik poretku“ govorili su Borislav Korkodelović, dugogodišnji spoljnopolitički urednik u Tanjugu, i novinar „Politike“ Bojan Bilbija.
Na britanskom Bi-Bi-Siju je, posle susreta predsednika Rusije i Kine Vladimira Putina i Si Đinpinga u Moskvi uoči odlaska na samit G20 u Hamburgu, prokomentarisano da je njihova (neizgovorena) poruka zapadnom svetu bila: „Vi ste bili centar moći juče. Danas smo to mi. Mi smo budućnost."
„Ovaj sastanak u Moskvi bio je njihov treći susret u poslednja tri meseca, i dvadeseti u poslednje četiri godine“, ukazuje Bojan Bilbija. „To znači da su njihovi odnosi prevazišli nivo uobičajenih partnerskih odnosa i prešli u nivo strateških, a neki bi čak rekli i savezničkih odnosa. A to je neumitna posledica procesa koji se u Evroaziji odvijaju u poslednjih 20 godina.“
Prvu zvaničnu rusko-kinesku deklaraciju o stvaranju multipolarnog sveta, podseća Bilbija, potpisali su predsednici Boris Jeljcin i Đijang Cemin 1997. godine, „kad mnogi nisu mogli ni da pretpostave da je tako nešto moguće. Sličnu deklaraciju su i 2005. potpisali Putin i tadašnji kineski predsednik Hu Đintao. Finale tog procesa vidimo danas.“
Na spomenutom sastanku uoči samita G20 Si je konstatovao da su odnosi dveju zemalja najbolji u istoriji. A poznato je da je, makar još od početka sedamdesetih godina prošlog veka, važan deo američke strategije za kontrolu Evroazije, a time i čitavog sveta, bilo udaljavanje Pekinga i Moskve. Da li je ova strategija sad poražena?
„Ona jeste u ovom trenutku poražena, delom zbog nepredvidljive politike predsednika SAD Donalda Trampa, ali delom i zbog toga što su odnosi Rusije i Kine ušli u jednu stabilnu fazu u kojoj strane nisu opterećene ideološkim stavovima, već gledaju svoje interese“, ocenjuje Borislav Korkodelović, i napominje da je „važan momenat za približavanje Moskve i Pekinga bilo rešavanje graničnih pitanja između dve zemlje, u vreme Mihaila Gorbačova… Tada je zapravo započela izgradnja međusobnog poverenja, i sada vidimo kako to poverenje daje izvanredne rezultate, pre svega na političkom planu.“
Jedan od rezultata ove saradnje jeste i formiranje ŠOS-a. Ova organizacija — njene članice ove godine postali su i Indija i Pakistan, u bliskoj budućnosti postaće i Iran, dok NATO članica Turska ima status dijaloškog partnera a njen predsednik Redžep Tajip Erdogan najavio je prošlog novembra i mogućnost punopravnog članstva — opisuje se kao politička, ekonomska i bezbednosna organizacija, pri čemu je primetno da ŠOS počinje da zauzima sve aktivniju ulogu na globalnom planu. O tome svedoči završna deklaracija ovogodišnjeg skupa u Astani u kojoj su se, kako je već rečeno, članice ŠOS-a založile za stvaranje pravednijeg, policentričnog svetskog poretka, govori se u deklaraciji i o njihovom zajedničkom radu na pitanjima od značaja za globalnu stabilnost, kritikuje se jednostrana upotreba sile i mešanje u unutrašnja pitanja suverenih država, direktno se kritikuje i postavljanje antiraketnih štitova kao potpuno neprihvatljivo. Sve je ovo, očigledno, kritika Sjedinjenih Američkih Država.
„ŠOS napreduje iz godine u godinu“, kaže Borislav Korkodelović, napominjući da je „za sada osnovna uloga ove organizacije borba protiv terorizma i separatizma i učvršćivanje krhke bezbednosti država Centralne Azije“, te da se „u ovoj fazi članice ŠOS-a trude da ne budu doživljene kao antipod NATO-u“.
Ovu vrstu poređenja, međutim, odavno je nemoguće izbeći. Još 2006. londonski „Gardijan“ ukazivao je da „rastući značaj i koherentnost ŠOS-a zabrinjavaju Vašington i njegovog najbližeg saveznika u Aziji, Japan“, citirajući visokog zvaničnika Japana koji je rekao da „ŠOS postaje rivalski blok američkoj alijansi“.
„Još prilikom nastanka jezgra današnjeg ŠOS-a, takozvane Šangajske petorke 1996. godine, bilo je jasno da ta organizacija ne nastaje zbog trgovine ili razmene kulturnih dobara, već zbog bezbednosti…“, govori Bojan Bilbija. „ŠOS predstavlja pripremu neke vrste vojnog pakta kao što je NATO. Tu su okupljene četiri nuklearne sile — pored Rusije i Kine članice ŠOS-a ove godine postali su i Indija i Pakistan — u kojima živi polovina svetskog stanovništva i više od 60 odsto teritorije Evroazije.“
Može li Amerika, kojoj azijske integracije pod okriljem Rusije i Kine zasigurno nisu po volji, da iskoristi decenijske tenzije koje postoje između pojedinih članica ŠOS-a, pre svega između Indije i Kine i Indije i Pakistana?
„Amerika ove tenzije već uveliko koristi“, uveren je Korkodelović, ukazujući na zajedničke manevre Indije, Japana i SAD održane u julu pod nazivom ’Malabar 17‘, za koje je komandant američke Mornarice Vilijam Birn rekao da predstavljaju „stratešku poruku Kini“.
„To je pokušaj obuzdavanja Kine, ali Kina kroz svoj vrtoglavi ekonomski razvoj ne može da obuzda ni svoj politički, kulturni i vojni uticaj, jer to praktično sledi jedno iz drugog, pogotovo u jednom tako planski i dobro strukturiranom sistemu“, navodi Korkodelović, objašnjavajući, međutim, da sa druge strane „postoji nada da će ŠOS-u uspeti, kao što je u izvesnoj meri uspelo i BRIKS-u, da ublaži određena trvenja koja postoje, pre svega izeđu Kine i Indije i Indije i Pakistana… Upravo zbog toga je ŠOS jako dugo pripremao ulazak Pakistana i Indije, istovremeno razrađujući mehanizme unutar organizacije koji bi trebalo da amortizuju eventualne sukobe.“
A kakva je budućnost rusko-kineskih odnosa, koji i predstavljaju osovinu azijskih integracija koje sad menjaju geopolitičku mapu čitavog sveta?
„Odnosi Rusije i Kine apsolutno imaju budućnost, i te odnose teško da nešto može da poremeti jer su njihovi interesi, praktično, komplementarni. Ne postoji ni jedan razlog koji bi ozbiljnije mogao da ugrozi njihovo partnerstvo i savezništvo“, zaključuje Bojan Bilbija.
