U gradu koji je 1152. godine osnovao Jurij Dolgoruki, da bude prestonica severoistočnih krajeva a on postao i to i jedna od prestonica slave i časti velike Rusije. Oko 1220. godine u Pereslavlju Zaleskom rodio se Aleksandar Nevski. U gradu, svaki kamen istorija, duga i slavna. Vekovi i vekovi…
Na isti dan, u Nikoljskom manastiru u Pereslavlju, koji je oko 1350. godine osnovao prepodobni Dimitrij Prilucki, građani dolaze da se poklone Korsunskom krstu. U vaskrslom, obnovljenom manastiru koji kao dragulj sija kraj Volge, vaskrsao i krst, svetinja nad svetinjama. U Rusiji, od ukupno 11 takvih krstova kojim su Rusi kršavani, ostao je još samo jedan takav. On je velika svetinja i relikvija u Uspenjskom hramu moskovskog Kremlja.
Pod plavim ruskim nebom, pod toplim suncem, sijaju nove kupole Nikoljskog hrama koji je u 670 godina istorije imao istu sudbinu kao i njegova Rusija. U stara slavna vremena njegov iguman bio je Sveti Sergej Radonješki, 1923. je zatvoren, postradao, sedam godina kasnije razrušen je eksplozivom.
— Punih 70 godina manastir su rušili, polako, zgradu po zgradu, odnosili materijal, mislili da će ga tako zatrti… A on, evo, slava Bogu, vaskrsao — kaže igumanija manastira mati Evtolija.
Ona i još jedna monahinja u Nikoljski manastir stigle su 1994. da služe Bogu u manastiru bez crkve… Zamolile arhitektu Vjačeslava Ižikova da napravi projekt male, drvene crkve, da se imaju gde Bogu moliti…
— Onda je tri godine kasnije u hram došao Viktor Ivanovič Tiriškin, ruski dobrotvor. Rekli smo mu za našu nameru da izgradimo malu, drvenu crkvu, a on nam je odgovorio da ovde mora biti hram dostojan imena Svetog Nikole, onakav kakav je ovde i bio… Bile su to teške godine za Rusiju, teško u malom gradu prviti takav hram… Nekako u isto vreme građen je i hram Hrista Spasa u Moskvi. I, Viktor Ivanovič nam je pomogao, hram je do 2003. godine završen, osveštan i, svake nedelje i praznika, kada je liturgija, dođe toliko naroda da ne može stati u crkvu, nego je puna i crkvena porta — priča mati Evtolija.
Sa puno muke, zatim je u hram vraćen i Korsunski krst… Božjim čudom preživeo je vreme revolucije, bio u muzeju, a onda zaslugom Tiriškina vraćen tamo gde mu je mesto…
— Na krstu su čestice moštiju Svetog Jovana Preteče, Svetog Dimitrija Solunskog, Svetog Georgija… Oduvek je, sve do teških vremena bezbožja, krst bio u Nikoljskom manastiru. Dogodilo se i da je krst vraćen u manastir baš 12. juna, 2009. godine, ukazom predsednika Medvedeva, na Dan Rusije, na dan kada je rođen pokrovitelj Pereslovlja Aleksandar Nevski. Veliki je Gospod naš, velika su dela njegova — kaže igumanija Evtolija.
Monahinje i narod Pereslavlja žive, dodaje mati Evtolija, kao jedna porodica, kažu da im je Viktor Ivanovič kao brat, ne zaboravljaju njegovu dobrotu i pomoć u gradnji crkve, konaka za monahinje…
— Učinio sam samo ono što je bio moj dug. I, molim vas, zapišite, za obnovu, za gradnju crkvi, manastira važne su tri stvari, jedna je molitva i Božije dopuštenje, druga novac koji je potreban, i treća, svakako saglasnost, saradnja sa vlastima bez koje je teško raditi. I, ne zaboravite, ne grade ljudi crkve. Svetinje gradi Gospod Bog, a ljudske ruke tu su samo instrument — kaže Viktor Ivanović Tiriškin.
On dodaje i da je u obnovi Nikoljskog manastira u Pereslovlju, i crkvi širom Jaroslavske oblasti, imao važnu saradnju sa tadašnjim gubernatorom Jaroslavske oblasti Anatolijem Ivanovičem Lisicinom, sa Irinom Skorohodovom, predsednikom vlade regiona.
— Da nije bilo g. Lisicina ni pola posla ne bih obavio, ni polovinu crkva čiju sam obnovu pomagao ne bih podigao. A ono što je važnije od svega jeste da mi kao narod obnavljajući crkve, stare svetinje, ustvari obnavljamo sebe — kaže g. Tiriškin.
Anatolij Ivanovič Lisicin, senator Gornjeg doma ruskog parlamenta, kaže da je u Rusiji, po poslednjim podacima, 98 dolarskih milijardera, ali, da su retko oni poput Tiriškina na davanje novca za obnovu crkva, za obnovu škola, bolnica…
— Ako nešto ljudi i daju, daju samo po naređenju, i tako radi većina… Malo je onih poput Tiriškina. On je poseban, sve što radi, radi zbog obnove pravoslavne duhovnosti. On ima svoju unutrašnju ideologiju i ta ideologija jeste upravo pravoslavna duhovnost — kaže Lisicin.
I u lepom gradu Jaroslavlju, jednom od najstarijih u Evropi, koji je 1010. godine osnovao Jaroslav Mudri, bezmalo na samoj obali Volge sija novi hram podignut takođe dobročinstvom Viktora Ivanoviča Tiriškina, na mestu na kome je od 1215. godine, kada su mu udareni temelji, pa do 1937. kada je hram srušen, stajao Uspenjski jaroslavski sabor.
Na zidu obnovljenog hrama, stoji i poruka, sećanje na dobrotvora:
— G. Tiriškin vratio je drevnoj zemlji njeno pravoslavne srce!
Kada je Tiriškin došao na mesto na kome je bio hram, nisu se čak ni temelji znali. I, krenula je obnova, sa koliko je novca Tiriškin pomogao, finansirao izgradnju od temelja pa do krsta na kupoli, znaju on i Gospod Bog…
— Kada je hram završen, na red je došla gradnja zvonika koji bi, po običaju, trebalo da bude viši od crkve… Neki ljudi tada su se usprotivili, postavljali uslov da zvonk bude niži, iako se na starim crtežima i slikama jasno vidi da je stari zvonik bio viši od crkve, i, zvonik ni do dan danas nije podignut a zvona koja je Tiriškin nabavio stoje na posebnoj konstrukciji kraj crkve — priča Lisicin.
U predvečerje dana Svetog Ilije, dok kroz Jaroslavlj špartaju automobili iz kojih vire zastave ruskih desantnika, a ljudi celivaju ikone Uspenjskog jaroslavskog sabora, iz obnovljene crkve teku reči molitve posvećene zaštitniku desantnika…
A Volga kraj grada velika i moćna, kao i sama Rusija. Široka, mat radnaja…
Nezaboravni dan kraj Volge, u Rusiji koja gradi i obnavlja i crkve, ali, gradi i obnavlja i sebe i staru slavu.
Iskra, Zoran Šaponjić
