Izbeglice nigde nisu dobrodošle, doživaljavaju ih kao opterećenje, ali karijere gostiju Sputnjika svedoče da mogu biti ljudi puni potencijala, koji gradeći sebe grade i društvo u kome su se našli. Igor Čoko, antropolog i fotograf iz Knina kaže za Sputnjik da su novi izazovi u životu bili važniji od događaja zbog kojih je morao potpuno da promeni život.
„Život jednostavno izrežira da se pokreneš u nekom konstruktivnom smislu, nastaviš dalje i ne obraćaš nešto preterano pažnju na samo tu činjenicu. O.K, to se dogodilo, preživeli smo, otresli prašinu sa sebe i idemo dalje u nove izazove. Vreme je previše dragoceno, život je previše kratak da bismo se bavili samo time, kakva je svrha toga? Jednostavno, to se desilo, to smo preživeli, ostaje nekakav trag vrlo autentičnog specifičnog životnog iskustva iz kog valja samo izvući pouku“, kaže Čoko.
On dodaje da je Knin bio vrlo specifičan grad, da je bio u epicentru kreativnog potencijala u tom regionu, da ima mnogo toga što drugi nemaju − ozbiljno razvijenu muzičku scenu, puno kreativnih individualaca koji su kasnije uspeli da isplivaju.
„To uspešno ostvarenje u ličnom i profesionalnom smislu imalo je i te kako dobro uporište. Mi smo tokom rata radili ’Fanzin‘, radili smo radio–emisije koje su bile neka vrsta otpora tadašnjem toku svesti, davali smo mogućnosti ljudima da uđu u paralelnu stvarnost nastalu prekidom, tim flešom. Dali smo im šansu da pokušaju da se usmere u konstruktivnom, kreativnom smislu“, priseća se Čoko.
Igorovo izbegličko iskustvo i sedam dana provedenih na traktoru, opredelilo ga je da napravi foto–priču koja je obišla ceo svet, o migrantima koji prolaze kroz našu zemlju poslednjih godina. „Lično iskustvo je jako bitno, ali ne i presudno. Pomoglo mi je u razumevanju tih ljudi. Sećam se kad su počeli da se pomaljaju oko autobuske i železničke stanice, posebno Sirijci, to me ponukalo da uđem u neku priču s njima, da pokušam da podelimo to iskustvo. ’Oluja‘, moj put je prilično trajao, bila je to jako zanimljiva životna avantura“, kaže Igor Čoko.
Njegove fotografije bez reči na najbolji način pričaju svu tragediju izbeglištva, ocenjuju svetski stručnjaci, a Igorove potresne fotografije sada su pred očima gledalaca u nekoliko evropskih gradova. Upravo je objavljena i njegova knjiga fotografija „Subverzivna estetika ulice — prizori raskošne stvarnosti“, dokument socijalnih i emocionalnih kontrasta uličnog života njegovog novog prvog grada, Beograda.
Milan Vukelić, muzički kritičar i novinar Sputnjika rođen je u Plaškom u Lici. Kada je izbegao sa porodicom u Srbiju imao je devet godina. Kaže da je asimilacija išla mnogo lakše nego kod njegovih roditelja i starijih rođaka i prijatelja. U beogradskoj školi je dobio nadimak „Dinamo“, po poznatom zagrebačkom fudbalskom klubu. „U novoj sredini u početku me nisu baš uvek razumeli“, kaže Vukelić.
„Bilo je smešno, došao sam u školu sa gomilom lokalizama i hrvatskih izraza, oni me dosta toga nisu razumeli, šta je kist (četkica za slikanje), šta su tenisice, te reči im ništa nisu značile. Oni su jednostavno mislili da sam ja Hrvat. Valjda su pitali roditelje šta to znači, odakle sam, pa su saznali da sam iz Hrvatske. Jedino što su deca znala iz Hrvatske bio je NK ’Dinamo‘, tako sam ja postao ’Dinamo‘. Zanimljivo je kako klinci reaguju na dođoše, na strance, elijene bilo koje vrste. Vidim da se to ponavlja i sad sa migrantima. To je potpuno ista matrica. Deca kopiraju ono što im roditelji govore, ali se i sami otvaraju“, kaže Milan Vukelić.
„Dinamo“ se u međuvremenu ostvario kao muzički kritičar, novinar i urednik u nekoliko uglednih medija. U šali kaže da ljudi iz malih sredina prave velike stvari kada odu u svet, kao njegov zemljak Nikola Tesla.
„Jedan od najpoznatijih IT genijalaca u istoriji Stiv Džobs poreklom je iz Sirije, čovek je isto otišao iz te sredine i uradio to što je uradio, smatra se za jednog od najvećih vizionara. Postoje ljudi koji se razumeju u to i kažu da to ima smisla, vizionar, a dolazi iz te sredine. Ako to nije dokaz da je sve moguće u tom smislu, onda ne znam šta jeste“, dodaje Vukelić.
O Inicijativi mladih za ljudska prava Hrvatske, kojom se traži izvinjenje za sve koje je „Oluja“ unesrećila, sagovornici Sputnjika saglasni su da im je od deklarativnih izvinjenja važnije da Hrvatska ne otežava ostvarivanje građanskih prava proteranih.
„Nikom ništa nisam napravio, niti tražim da mi se neko izvinjava, niti ja imam potrebu da se izvinjavam bilo kome, isto tako, nikome ništa nisam uradio“, kaže Čoko.
S druge strane, Vukelić smatra da bi ljudima koji su se vratili ili žele da se vrate u Hrvatsku mnogo više značilo da država učini nešto za njih. Na svakom koraku država radi sve što može da spreči povratak, to je i moje iskustvo, kaže on.
„Preživeo sam to zamešateljstvo sa dokumentima i prijavom boravka, možeš da digneš dokumente sa adresom iz Srbije, ali to važi pet godina. To je bilo takvo maltretiranje, svih ljudi. I ja sam tako stajao po redovima u konzulatu. Kristalno ti je jasno u svakom kontaktu sa svim državnim organima kakva je tamo situacija, šta god da pitaš ili tražiš za život, tamo je odgovor — ne. Mnogo više od izvinjenja ljudima bi to značilo. Kada bi ulazak u srpska sela oko Plaškog izgledao kao ulazak u Ogulinska sela, onda mogu da se izvinjavaju do sutra, da pričamo o bilo čemu, da sedimo u kafani ili da se svađamo u Parlamentu. Dok se to ne desi, mislim da će se ljudi tamo osećati kao glineni golubovi“, ističe Vukelić.
Gde su i šta rade sagovornici Sputnjika na godišnjicu „Oluje“ i sa kakvim emocijama odlaze u stari kraj saznajte u video-prilogu.
U operaciji „Oluja“ iz Hrvatske je proterano oko 220 hiljada ljudi, ubijeno oko dve, a bezmalo hiljadu ljudi se još uvek vodi kao nestalo.
