Ako je neko namerio da oseti pravi duh Rusije u Srbiji, dovoljno je da ode do opštine Medveđa i upita gde je Putinovo. Zaseok sela Gajtani, koji je do skoro nosio ime po turskom osvajaču Adžiji — Adžinci, jednoglasnom odlukom meštana podnelo je inicijativu opštini da promeni ime u Putinovo.
Odluka je pala lako jer su svi u selu rusofili. Do sela se ne dolazi lako.
Glavno mesto okupljanja meštana je neka vrsta otvorene „dnevne sobe“ meštanina Mališe Petrušić, koja je opremljena u stilu rusko–srpskih odnosa. Na jednoj strani sobe slike Vladimira Putina, predsednika Rusije, sa druge strane bure sa rakijom „Putinovka“. Središnji zid krase slike Karađorđa, Vuka Karadžića…
Sam Mališa ne želi da „prizna“ da je njemu prvom pala na pamet ideja da selo promeni ime. Kaže, ideja je zajednička.
„Svi smo rusofili i lako je bilo da se usaglasimo. S obzirom na sveukupnu političku situaciju ovo je za nas bilo idealno rešenje“, kaže on pomalo stidljivo, ali je ponosan jer je tog dana u svom domu i selu imao priliku da dočeka goste iz Ruske humanitarne misije, među kojima i unuka čuvenog ruskog političara Jevgenija Primakova, koji nosi ime kao i svoj deda.
Neko bi se začudio da u malom selu u planinama ljudi znaju toliko o politici. Ipak, tako je, tvrdi Dragan Delibašić.
„Putinovo ima oko 20 kuća, a u desetak kuća ljudi žive cele godine. Ne znam što su svi bili toliko iznenađeni zbog našeg stava! I mi ovde pratimo politiku preko televizije i imamo svoje mišljenje. To važi i za nas koji preko leta ovde boravimo i za one koji ovde žive“, objašnjava on.
Na njegovoj kapiji vijori se zastava Srbije.
Vremešni Sava Petrušić rođen daleke 1938. godine živeo je po celoj Srbiji, ali je rešio da starost provede u Adžincima, odnosno Putinovu, selu u kojem je rođen.
„Naš je Putin zlatan! Odmah sam dao saglasnost da menjamo ime! Velika je razlika živeti sada u Putinovu i nekada u Adžincima. Adžija je bio osvajač, trpeli smo muku pod Turcima 500 godina“, priča čiča Sava.
Priroda u selu netaknuta, pogledom ne može da se obuhvati sva lepota.
To i Milijanu Delibašić koja inače živi u Beogradu svako leto tera da se sa unucima vrati u rodno mesto — Putinovo.
„Što bi naše mesto nosilo ime Turčina koji je ovde živeo pre pola milenijuma! Dogovor je brzo pao, a mi Ruse i Putina zbilja volimo. Kraj je lep, čist, nezagađen, a sloga koja vlada u ovom zaseoku remeti samo ljubomora komšija iz susednih zaseoka“, govori ona kroz smeh.
Kad su večeri tople tu je stena ispred otvorene dnevne sobe, na kojoj su, tvrde, pale mnoge odluke, ali i raspravljane ozbiljne političke i životne teme.
Da je kamen bitno mesto tvrdi i doktor Milovan Petrušić, ortopedski hirurg u penziji poreklom iz tog mesta.
„Ovde iznad nas je vazdušni koridor putničkih aviona sever–jug. Često sa ovog kamena pratimo kako preleću avioni… Kosovo je vazdušnom linijom od nas udaljeno oko 20 kilometra, pa često viđamo i više od putničkih aviona“, objašnjava naš sagovornik.
Dr Petrušić je svoje prve lekarske korake počeo u Domu zdravlja u Medveđi 1967. godine kao stažista. Posle je postao direktor Doma zdravlja u Medveđi i na tom mestu je ostao do 1982. godine. Tada se do pacijenata išlo — na konjima.
„Tada je bilo i dosta pacijenata jer je i puno Albanaca ovde živelo. Sada ih nema toliko. Tada nije bilo pedijatara ni ginekologa, pa smo išli na šestomesečne kurseve. Koliko sam dece porodio… To niko i ne zna“, priča on smejući se.
Komentarišući sada specijalno medicinsko vozilo koje je Dom zdravlja u Medveđi dobio na poklon od Ruske humanitarne misije, dr Petrušić kaže da se daleko odmaklo od jedne „Lade Nive“ koju je Dom zdravlja u Medveđi imao u njegovo doba i koja se koristila samo za transport bolesnih dalje od Medveđe. Neka sela od grada su daleko i po 30-40 kilometra.
„U to doba tehničar i ja poranimo na konjima i do podne stignemo. Vakcinacija dece i šta treba, to završimo i od podneva se vraćamo. E ako je bilo nešto hitno, ako nema konja, mi peške! Znam da sam jednom peške prešao 17 kilometra do Medveđe zimi po mraku, ali tada sam bio mlad“, završava on svoju storiju uz napomenu da i sada kad je u penziji često znaju da ga pozovu u pomoć i iz okolnih zaseoka.
I dok su se Rusi i Srbi gostili, među njih je stigao i guslar Milutin Petrušić zvani Serdar. Na guslama starim 40 godina gostima iz Rusije predstavio je pesmu „Nova kosovska bitka“, a svoje političko izlaganje prisutnima završio je rečima: „Srbi su složni u ratu, ali ne u miru!“
