Turbine nisu tamo neki skener ili keks, standardizovani proizvod koji možete da prodate kome hoćete. Prave se mesecima, možda i godinama i izuzetno su složen mehanizam namenjen jednom i tačno određenom kupcu, a komunikacija između prodavca i kupca je tokom procesa proizvodnje konstantna i tiče se i najsitnijih stvari, objašnjava za Sputnjik izvor upućen u čitav slučaj.
Ako skener možete da ugradite u bilo koju bolnicu u Srbiji ili u Nemačkoj, a „Simensov“ frižider unesete u svaku kuhinju, turbinu prosto ne možete. Svaka turbina je veliki investicioni projekat, veoma skup i namenjen poznatom kupcu, kaže naš sagovornik. On dodaje da je tačno da u ruskoj kompaniji „Simens” ima manjinski udeo i da ne mora sve da zna, ali da ako Nemci tako nešto nisu znali, onda je to neviđen nemar.
„Ako vi vodite jednu kompaniju, znate da u ovom trenutku proizvodimo turbinu za kupca A ili kupca B, tako da je ova priča na staklenim nogama. Verovatnoća da niko iz ’Simensa‘ nije znao gde to treba da ide, izuzetno je mala“, objašnjava izvor Sputnjika.
On skreće pažnju na izuzetno stroge propise unutar „Simensa“, gde se sve kontroliše. Ljudi se, kaže, plaše tih propisa jer ako je nešto zabranjeno da ide na Krim, onda ne može da ode. S druge strane, turbina je takav proizvod gde hiljade ljudi moraju da učestvuju u izradi, dakle i da budu obavešteni tako da je veliki znak pitanja čime je „Simens“ bio iznenađen.
Kad se radi na investicionom projektu kao što je ovaj, dogovori počinju već u fazi kad se unapred daje novac: mora da se opiše za šta se novac daje, gde se to nalazi, u koji objekat treba da uđe i koje su razmere, jer turbina je veličine četvorospratnice ili trospratnice. Pored mesta gde se ugrađuje, vod se računa između ostalog, i o tome kojom brzinom teče voda. Za mnogo manje turbine od ove o kojoj je reč održi se petnaestak do dvadesetak sastanaka tokom procesa proizvodnje. I naravno, za sve tako velike projekte centrala u Nemačkoj mora da zna.
S obzirom da znamo koliko štete nemačka privreda trpi od sankcija koje je uvela Rusiji, kao i otporu nemačkog biznisa sankcijama, zvuči mnogo logičnije verzija po kojoj je „Simens“, koji inače posluje sa Rusijom jako dugo, dobro i uspešno, verovao da se taj posao prosto neće otkriti. Kad je ipak otkriven, dakle kad je đavo odneo šalu, najlakše je bilo okriviti Ruse. Oni nemaju potrebe da se bilo kome pravdaju, čak bi rado i zaštitili svog poslovnog partnera — do granice koja njihov interes ne ugrožava. „Simens“ se našao u nebranom grožđu, ali smo uvereni da će se saradnja u drugim oblastima nastaviti, a žrtveni jarac će se već naći.
Podsetimo, početkom jula „Simens“ je saopštio da su četiri turbine namenjene za projekat u Tamanju nelegalno isporučene na Krim. Koncern je predložio da se poništi ugovor a oprema otkupi, a najavio je i da namerava da raskine sporazum o licenci sa ruskim kompanijama i obustavi isporuku po ugovorima firmama koje su pod kontrolom ruske države.
S druge strane, u ruskom „Tehnopromeksportu“ naglašavaju da su turbine kupljene na sekundarnom tržištu i da su ih modernizovali ruski stručnjaci. Prema rečima ruskog ministra energetike Aleksandra Novaka, oprema nemačkog koncerna može se zameniti proizvodima drugih kompanija.
Kasnije je saopšteno da nemačko Ministarstvo spoljnih poslova sprema odgovor na skandal sa isporukom turbina, a u sredu su predstavnici članica EU usaglasili tim povodom spisak individualnih sankcija Rusiji, koji će, prema navodima medija, obuhvatiti i neke radnike Ministarstva energetike Rusije i kompanije koja je prevozila turbine.
Kako je „slučajno“ otkriven „slučaj turbine“, ili „Blek rok“
Naš izvor, međutim, skreće pažnju na poznato pravilo — ako želite da znate šta se desilo, pratite trag novca. U ovom slučaju taj trag se zove „Blek rok“. Ako se istraži lična karta tog fonda, možda će postati jasnija priča koja se često može čuti da Amerikanci upravljaju nemačkom privredom.
Reč je o američkom investicionom fondu sa sedištem u Njujorku, koji je najveći akcionar hiljada preduzeća u svetu. Bio je i jeste najveći pojedinačni akcionar kompanija „GP Morgan čejs“, „Benk of Amerika“, „Sitibenk“, „Epl“, „Mekdonalds“, „Nestle“, kao i energetskih koncerna „Ekson mobjal“, „Šel“. „Blek rok“ je najveći akcionar prvih trideset najvećih nemačkih kompanija koje formiraju nemačku berzu, tzv. „Daks kompanija“.
„Daks“ je inače nemački berzanski indeks koji je na frankfurtskoj berzi isto ono što je „Dau Džons“ na njujorškoj. Napomenimo i da, kad je reč o kompanijama koje imaju veliki broj akcionara, onaj koji ima više od pet-šest odsto u dobroj meri kontroliše tu kompaniju. Ako tome dodamo činjenicu da „Blek rok“ je u svakoj od vodećih nemačkih kompanija na prvom ili drugom mestu kao akcionar, onda čitavoj priči sa „Simensom“, to daje novu dimenziju.
Preko različitih fondova „Blek rok“ je najveći pojedinačni akcionar „Dajmlera“, „Lufthanse“, „Dojče banke“, „Bajer AG“, „Basfa“ i nemačke berze. Krajem 2015. „Blek rok“ je kontrolisao 5,3 odsto akcijskog kapitala svake nemačke „Daks“ korporacije i poseduje 10,7 odsto svih institucionalnih investicija u „Daksu“. To predstavlja više od 50 milijardi evra ukupnog kapitala. U „Dajmleru“ ovaj investicioni fond ima 9,2 odsto, u „Kontinentalu“ 8,7 i tako redom.
Kad se uđe u akcionarski kapital „Simensa“, može se videti, kako ističe naš sagovornik, da je najveći akcionar porodica „Simens“ sa 6,3 odsto, a „Blek rok“ je drugi sa 5,2 odsto. Da li je ovaj američki fond možda poželo da američke sankcije Rusiji proširi i na „Simens“?
Zaključak izvucite sami.
