Turski ekspert govori da je u osnovi ovog problema zapravo uredba koju je još svojevremeno doneo Sadam Huseim, sa namerom da isuši močvare i jezera u okolini Basre. Plan je bio da se na taj način rasteraju šiiti za koje je on tada krivio da pomažu „američkim okupacionim snagama u regionu posle rata 1991. godine u Persijskom zalivu“.
Podsetimo, prethodno je šefica Odeljenja za zaštitu životne sredine Irana Masume Ebtekar pozvala Ministarstvo spoljnih poslova svoje zemlje da, ako je moguće, ubedi turske vlasti da odustanu od ideje izgradnje brana.
Prema rečima Ebtekarove, iransko Ministarstvo spoljnih poslova bi moralo da obavi pregovore sa Turskom i ubedi vladu u Ankari da odustane od izgradnje brana na rekama Tigar i Eufrat.
Ebtekarova kritikuje Tursku zbog nepromišljene izgradnje ogromnih brana, koje dovode do isušivanja reka. U okviru svog ambicioznog ali i zastrašujućeg projekta u Južnoj Anadoliji, Turska planira izgradnju 22 brane.
Međutim, sagovornik Sputnjika, turski stručnjak Sejfi Kilič smatra da je ključ za rešavanje problema zapravo u promeni stava Teherana.
„To što se do danas rukovodstvo Irana pridržava stava Iraka i time se pridružuje optužbama na račun Turske, neće dovesti do rešenja problema“, govori turski stručnjak.
„Posle okončanja rata 1991. godine u Persijskom zalivu, šiiti koji su se tamo nalazili pružali su pomoć američkim okupacionim snagama, Sadam Husein je naredio da se iskopaju kanali i da se time isuše močvare oko Basre. Poenta je bila šiite posredno naterati da se odsele. Tada je Husein praktično suzio korita reka. Tamo je nakon toga došlo do dezertifikacije tla, čime su peščane oluje postale mnogo učestalije i obimnije. To što je do značajne promene terena došlo za vreme vladavine Huseina, svakako ne daje povoda bilo kome da za ove posledice optuži Teheran ili Ankaru“, objašnjava Kilič.
Turski stručnjak podvlači da bez obzira na to što Turska nikada nije činila bilo šta kako bi bilo koga ostavila bez vode, Iran je pak nekoliko puta zatvarao svoje brane na reci Karun i time onemogućavao dotok vode.
„Pre određenog vremena je Iran zatvorio ventile na brani koja se nalazi na reci mali Zab i time u potpunosti zatvorio dotok vode, koja teče ka severnom delu Iraka. Verujem da je jedini povod za sadašnji stav Irana to što hoće da skine odgovornost sa rukovodstva Iraka. Mislim da ne bi trebalo uzimati ozbiljno optužbe Teherana na račun Ankare“, ističe Kilič.
Sagovornik Sputnjika pretpostavlja da reke Tigar i Eufrat imaju dovoljno veliki vodeni potencijal, ali da Sirija i Irak troše vodu iracionalno.
„Potencijali ove dve reke su sasvim dovoljni ako bi Turska, Irak i Sirija razumno koristile vodene resurse. Ali ako Irak i Sirija imaju nameru da preteruju sa upotrebom vode, to onda može posredno postati i povod za rat, a to nije u redu“, objašnjava Kilič.
Sagovornik Sputnjika smatra da je rešavanje ovog problema moguće, ali da nije u redu optuživati Tursku:
„U skladu sa protokolom usvojenim 1987. godine, značajan deo vode Turska ostavlja Siriji i Iraku. Ako bi Turska zaista imala cilj da dovede ovo pitanje oko količine i pristupa pitkoj vodi u ćorsokak, ona uopšte ne bi ni stavljala svoj potpis na ovaj dokument. Kritiku na račun Turske ne bi trebalo prihvatati ozbiljno“, zaključuje Kilič.
