Komemoracija je počela minutom ćutanja, a pre toga je Narodni orkestar RTS-a odsvirao pesmu „Kafu mi, draga, ispeci“, koju je Gojković snimio na „singl-ploči“ — prvoj „zlatnoj“ ploči na Balkanu.
Od Gojkovića se u ime Radio-televizije Srbije oprostio izvršni direktor Muzičke produkcije RTS-a dirigent Bojan Suđić podsetivši da je na tom istom mestu pre manje od dve godine Cunetu uručen „Zlatni mikrofon“ Radio Beograda za sve što je svojim „glasom i scenskom gospodstvenošću stvarao decenijama ostavljajući budućim generacijama pojam čistote u interpretaciji narodne muzike“.
Suđić je ukazao na divljenje i ljubav koju su prema Gojkoviću osećali i oni koji su ga poznavali, ali i svi oni koje je oplemenio svojim magičnim glasom.
„Cune je bio pevač koji je svaku pesmu brusio i čistio od taloga nečistoće i nesavršenosti. Emocija koju je prenosio, ubedljivo je utisnuta u sluh i dušu njegove ogromne publike, bezmalo svih nas“, istakao je Suđić, dodavši da se Gojković seli u besmrtnike, istinski malobrojne velikane čije delo neće ostati samo u prašnjavim antologijama, jer se stopilo sa tradicijom.
Živorad Ajdačić ispred Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, koja je 2015. godine dodelila Gojkoviću Nagradu za životno delo, istakao je da je reč o velikanu koji je srpsku kulturu proneo celim svetom, te da nema nijedne zemlje koja ne zna za Cuneta.
Kompozitor Radoslav Grajić je rekao da je Gojković ceo svoj život poklonio lepoj pesmi i muzici.
„Godinama smo se divili njegovom raskošnom glasu, nesvakidašnjim glasovnim mogućnostima, ogromnoj muzikalnosti i neponovljivim interpretacijama u kojima je uvek bilo i ustreptalog srca i tople balkanske duše. Sa Cunetovim odlaskom otišao je i poslednji član one nezaboravne zlatne generacije pevača Radio Beograda“, primetio je Grajić.
„Bio je potpuno uspešan u svim žanrovima popularne muzike, sa velikim žarom pronosio je lepotu naših pesama širom sveta i uvek se sa osmehom dečaka vraćao u svoj Beograd i toplo porodično gnezdo“, kazao je Grajić podsetivši na Gojkovićevo iskonsko dostojanstvo, nenametljivu gospodstvenost, zbog koje je za mnoge bio i ostao ’gospodin pevač‘“.
Grajić je naglasio da nam je Gojković ostavio u amanet da čuvamo i negujemo prelepu muzičku tradiciju, da ne zaboravljamo ono što se decenijama stvaralo i volelo, uveren da će Srbija sa ljubavlju i setom čuvati uspomenu na svog dragog Cuneta Gojkovića.
Frulaš Bora Dugić smatra da „sećanje na divnog čoveka, neponovljivog barda, talentovanog u svemu čega se dohvatio, dragog prijatelja, duhovitog i šarmantnog učitelja, savetnika, elegantnog gospodina prefinjenog glasa ne može i ne sme usahnuti“.
„Naš narod zna da razlikuje puki zanat od vrhunske umetnosti, kao i vrhunsku umetnost od neuspelih pokušaja njene supstitucije neproverenim i sumnjivim novotarijama i klišeima koji eskaliraju baš u ovo vreme. Cune je bio brana tom žalosnom procesu zamene svile najlonom koja se vrši svakodnevno preteći da uništi srpsko kolektivno nesvesno pamćenje“, rekao je Dugić.
U ime porodice od Cuneta se oprostila dugogodišnja urednica muzičkog programa RTS Nena Kunijević ispričavši kako je mladi Kragujevčanin, neograničenog talenta, ušao u Kamenu salu Radio Beograda, koja je bila rasadnik talenata i kojom je stolovao nekrunisani car Vlastimir Pavlović Carevac.
„Zakoračio je u ovu salu drhtavih nogu, stao pred Cara i otpevao svoj zadatak. Kada je završio Carevčevo gudalo se spustilo na njegovo rame. Da smo bili u Engleskoj on bi spusti mač na njegovo rame i prozvao ga ser, ali mi smo u Srbiji i gudalo Carevčevo na Cunetovom ramenu značilo je da je Cune postao vitez tradicionalne pesme i on je to ostao tokom celog života“, rekla je Kunijevićeva.
„Otišao je do Meksika, preko Španije i Italije, vratio se ’Halisko‘, ’O, sole mio‘, vratio se svojoj sevdalinki i otpevao ’Kafu mi, draga, ispeci‘, podigao mač janičara, poveo kolo sa lepom Marom kroz celu Srbiju dok je harmonika svirala i na kraju povratio svežinu uvelim ružama u njenim očima“, podsetila je Kunijević samo na neke od više hiljada pesama koje je Cune znao i pevao.
