Dejan Mihailović, profesor na Monterejskom tehnološkom institutu u Meksiku i gostujući profesor na više državnih univerziteta u Latinskoj Americi, otišao je pre dve decenije iz Srbije, iz Novog Sada, posle osnovnih studija filozofije. Tamo je prvo magistrirao, pa doktorirao. U Meksiku je populacija sa područja Srbije i Balkana veoma mala. Druži se, kaže, sa tridesetak srpskih državljana koji su uglavnom vezani za univerzitet i često razmišlja o povratku u domovinu, ali za to još nije došlo vreme.
Pomno pratite dešavanja u Srbiji ali i u svetu. Uoči posete predsednika Srbije Aleksandra Vučića SAD, Predstavnički dom Kongresa je zahtevao izveštaj o vojnoj saradnji Srbije i Rusije. Da li je američka odbrana ugrožena zbog te saradnje?
— Mi smo plen lažnih dilema već decenijama. Prva je da li ćemo ići nekom nacionalističkom putanjom ili ćemo ophrliti građansku varijantu. Samo u Srbiji i na Balkanu je to bio sistem neke isključivosti. Sada imamo novu, veštačku, pseudodilemu, a to je dilema biranja između Istoka i Zapada. Da li postoji još neka zemlja u okruženju koja je podvrgnuta tim pritiscima! Ne postoji.
Kažu da smo mi u svemu tome posebni…
— Jesmo i nismo. Potpuno je besmisleno da mi podležemo pritiscima kojem ćemo se carstvu privoleti, kao da prizivamo doba Nemanjića.
BALKAN JE PRVA EVROPA
Da li nam je to nametnuto?
— Jeste. Danas je na snazi diktatura finansijskog kapitala i finansijskog tržišta. Realne ekonomije su plen te diktature i to se najbolje očitava kroz privredni rast koji je ili na nuli ili je dva posto, kroz povećanu stopu nezaposlenosti i gubitak kredibiliteta u demokratske institucije. To je i na Zapadu, i na Istoku. U pitanju je problem na koji država Srbija sama ne može da odgovori i zbog toga treba da se uključi i stanovništvo i civilno društvo i da preispita vlastite oblike identiteta. Balkansko poluostrvo je prva Evropa, ako krenemo od istraživanja koja do dan-danas nisu toliko priznata kao zvanična germanofilska. Istoriografska škola nas uči da smo svi odnekle sišli sa drveta i da smo svi odnekud došli, a da je Evropa zapravo samo zapadna Evropa i njeni narodi starosedeoci, što je potpuno pogrešno. Srbija kao centralna zemlja na Balkanskom poluostrvu ima interesantan geopolitički i geostrateški položaj. Tih nekoliko desetina hiljada kvadratnih kilometara i tih sedam miliona stanovnika su veoma bitni kada govorimo o gasovodima, naftovodima, infrastrukturi, o koridorima.
Sve karte su manje-više podeljene na Balkanskom poluostrvu, ostali smo samo mi za koje se bore Istok i Zapad.
— Ubeđen sam da su to stvari deklarativne prirode. Da li zaista mislite da je SAD neophodno sedamdeset ili osamdeset hiljada kvadratnih kilometara sa sedam miliona stanovnika, da li će to pretegnuti na svetskim tasovima? To je apsurdno. Isto tako možemo da posmatramo i sa stanovišta Rusije.
- MEŠETARI ZBUNJUJU NAROD
Ipak, bilo je bitno da Crna Gora uđe u NATO, a mnogo je manja nego Srbija.
— I dan-danas je bitno. Živimo u svetu koji preživljava jezivu krizu. To je sistemska kriza kapitalizma, globalna i dugoročna. Ako iz tog sloja pređite na niži sloj — dolazite do krize zapadnog civilizacijskog koda koji se manifestuje kroz krizu kulturnih vrednosti i moralnog sistema. Iz krize zapadno-civilizacijskog koda dolazimo u srž. To je kriza modela hegemonije SAD i njihovih evropskih saveznika. To jednoumlje na globalnom nivou ili unipolarni svet, to su termini sa kojima ja ne mogu da se složim. Polovi su polovi zato što ih ima dva, ne postoji ni multipolarni ni jednopolarni svet. Mi smo danas udenuti u neku vrstu entropijskog sveta. Možete sa nekim da sarađujete vojno, a sa drugim ekonomski. Kada je Žak Širak napustio Buša u vreme invazije na Irak, da li je Francuska prestala da bude deo zapadne hemisfere? Naravno da nije. Tako da ne vidim nikakve prepreke da Srbija ima veoma bliske i prisne odnose sa Rusijom. Srbija je deo slovenskog sveta, ne treba to zaboraviti. Međutim, Srbija je evropska zemlja. Ovo je Balkansko poluostrvo.
Mislite da je to izvodljivo?
— Izvodljivo je, ali se to preterano politizuje i tu sada imate interese i interesne grupe koje mešetare i zbunjuju narod. Godina je 2017. i mi sada treba da se opredelimo između Moskve i Vašingtona. Do Brisela imate dva sata leta i do Moskve isto toliko, ali ako progovorite srpski u Moskvi, lakše će vas razumeti nego Flamanci u Brižu. Ja sam se zapanjio koliko mi sličnosti imamo sa narodima Latinske Amerike. Volim da kažem kako su nam bliži bolivijski rudari nego šumari iz Luksemburga i mlekadžije iz Danske, a ipak je naš put evropski put. Zapravo, mi smo već tu samo treba da postanemo deo EU kao nazovi vodećeg ekonomsko-finansijskog bloka koji je deo te zapadne hegemonije. Ključno pitanje je da li je to izvodljivo na duže staze. Samo raspisivanje referenduma u Britaniji je bila ozbiljna naznaka da se tu nešto događa i to u teoriji mi zovemo krizom modela. Evropska unija je živi primer da je integracija kroz regionalizaciju dostigla tačku sa koje sada samo možemo da održavamo ili idemo nadole a „bregzit“ je verifikacija neodrživosti tog modela integracije. Imate s druge strane zemlje BRIKS-a, gde prvi put imate ideju interregionalnog udruživanja.
- BRIKS DA DODA JOŠ SLOVA
Šta je tajna uspeha BRIKS-a?
— Neodrživost zapadnog modela kao takvog. BRIKS je jedna vrsta antihegemonističkog udruživanja zemalja koje nikada nisu bile deo tog zapadnog civilizacijskog koda. Istorija kapitalizma je u stvari istorija smenjivanja modela hegemonije. Trenutno je na delu postmoderna dematerijalizovana proizvodnja, a oličenje tog modela su SAD. To je sada u krizi i BRIKS je odgovor na to. On nije samo interregionalno udruživanje, već neka vrsta traženja novog modela koji će sa antihegemonističkog preći na antisistemski deo. BRIKS bi trebalo da propadne u onom dobrom smislu. To znači da se svake godine udene po još jedno slovo, da postane veliki savez zemalja koji će, uglavnom, pokriti relaciju jug-jug.
Srbija se suočava sa štrajkovima. Da li bi na ovo podneblje mogao da se primeni neki recept iz Latinske Amerike?
— Naravno da bi mogao. Savremeni svetski kapitalizam je kognitivni kapitalizam. Radi se o diktaturi finansijskog tržišta. To znači da je na delu nematerijalni rad koji se više ceni od proizvodnog rada. Imate proces dematerijalizacije proizvodnje i fleksibilnu akumulaciju koja se koncentriše u sve manji broj sve većih monopola. Monopola je sve manje, ali oni su sve veći. Druga stvar je kako se proizvodi i širi znanje. Koliko su danas mediji monopol informacije i mehanizmi društvene kontrole? Trebalo bi da se to zapitaju i ljudi koji su u medijima i mi koji smo konzumenti ali i kako se to znanje širi putem društvenih mreža koje nisu nikakva inovacija. Templari su bili društvena mreža bez „ajfona“. Treća stvar je prekomerni rad. Ako je pre 150 godina neko bio siromašan, bio je siromašan zato što nije imao posao. Danas imate milione zaposlenih ljudi koji su siromašni. Radimo da bismo bili siromašni. Znači, siromaštvo, nejednakost, beznadežnost su nusproizvodi disfunkcije logike kapitala. U zemljama Latinske Amerike Meksiko je na dnu lestvice po nivou minimalne zarade. Sve zemlje koje su napustile model neoliberalnog divljaštva 2000. godine dolaskom Uga Čavesa na vlast imale su uspeha u povećanju zarade i minimalne cene rada. Ne smemo da se pomirimo ni sa činjenicom da se demokratija pretvorila u dosadni ritual prebrojavanja glasova.
- ZNAJU LI U KNEZ MIHAILOVOJ IŠTA O USTAVU?
Ipak, radnik ne može da uzme stvar u svoje ruke kada mu poslodavac ne dozvoljava da osnuje sindikat…
— Uvek imate mogućnost generalnog štrajka. Najosnovnije ljudsko pravo koje se danas krši svuda u svetu je pravo da ne budete eksploatisani. Da li je put čovečanstva da se sve oblasti našeg života i postojanja svode na robno-novčani tržišni odnos? Mi smo sada u velikoj krizi identiteta na civilizacijskom nivou. Svetska politika je potpuno komercijalizovana. Ljudi poput Donalda Trampa, koji pre dvadesetak godina ne bi mogi da imaju ni rijaliti-šou, danas vode nuklearnu silu. Proces komercijalizacije i merkantilizacije politike urušava svest o mogućnosti da se borimo za ono što nam pripada. Demokratija je, u tom smislu, naš poslednji rov, ali ne demokratija izlaženja na izbore već ona koja će se transformisati u stil života.
Ako je to tako, kako običan čovek u Srbiji može da se bori protiv recimo formiranja kosovske vojske, koju silno priželjkuju prištinski zvaničnici?
— Prvo što je Ugo Čaves uradio kada je postao predsednik Venecuele je da je naštampao milionske tiraže Ustava u džepnom izdanju. Objasnio je ljudima da, ako hoće da menjaju zemlju, moraju da menjaju vlastitu svest i da stupe u akciju, da znaju koja su im prava i dužnosti. Da se sada prošetate Knez Mihailovom i pitate prolaznike ko je ambasador SAD, verovatno će vam mnogi reći ko je, ali niko neće znati da citira ni jednu jedinu rečenicu iz Ustava Srbije. Znači, politizovati stvari u najpozitivnijem smislu. Čovek je zoon politikon, to je Aristotel odavno rekao. Naš život ima smisla samo ukoliko povratimo veru u politiku. Šta znači sukob između nas i Kosova koje je i dalje po Ustavu deo teritorije Republike Srbije? Mi ne možemo imati odnose sa Kosovom, jer bi to bili — odnosi sa samim sobom. Čim se kaže da treba da pregovaramo s nekim, mi prećutno priznajemo da taj neko ima identitet. U tom smislu treba da se povede javna debata bez političke ostrašćenosti — šta smo mi u stanju da uradimo danas sa delom te naše teritorije. Kosovo jeste simbol i to ima svoju istorijsku težinu, to niko ne poriče, ali imamo i realnost. Ljude od krvi i mesa koji se osećaju napuštenim, a imamo i svetinje. Ne možemo da očekujemo da će nam imperijalne sile vratiti Kosovo.
Kako na to gledaju u Latinskoj Americi?
— Čaves je bio predsednik zemlje koja ima najveće rezerve nafte na svetu, mi ih nemamo. Odavno je prošlo vreme ucena. U Latinskoj Americi je, kroz napuštanje neoliberalnog modela, ojačala demokratija iznutra, ojačao ugled većine tih zemalja spolja. Pogledajte šta danas znači Ekvador u regionalnom smislu ali i Bolivija, Venecuela, Čile, Nikaragva. Nabrajam sve te zemlje, jer nijedna od njih nije priznala Kosovo. Meksiko ga nije priznao i neće to učiniti, znam iz pouzdanih izvora. Jedini region u svetu unutar kojeg veći deo zemalja nije priznao je Latinska Amerika. Koji su danas prioriteti Ministarstva spoljnih poslova? Znate koliko ima potencijalnih kupaca na tržištu tog dela sveta — 600 miliona, što je veće od same EU. Neophodno je da ljudi u Srbiji shvate da je Latinska Amerika područje neslućenih mogućnosti u bilo kom obliku i da je prijateljski nastrojena prema Srbiji i srpskom narodu. Geografski jesmo udaljeni, ali su istorija i kultura te koja nas zbližavaju.
