„Satanin sin“ moći će da sravni sa zemljom teritoriju površine Engleske ili Francuske“. Ovako su Zapadni mediji preneli informaciju o novom ruskom nuklearnom projektilu koji će biti proizveden u narednih sedam godina. Reč je o novom modelu ruske rakete „vojvoda“ koju su Amerikanci nazvali „Satanom“.
Iako je reč o najsavršenijoj nuklearnoj raketi u istoriji, koju još ne možemo da vidimo, propaganda po receptu hladnoratovske ere učinila je svoje. „Zle Ruse“ treba zaustaviti i pritom ne birati ni sredstva — niti reči.
Novinar i fotograf, vrstan poznavalac avijacije i istorije vazdušnog ratovanja Igor Salinger za Sputnjik kaže da prvi cilj krštavanja ubojitih sredstava neobičnim imenima — raketa, tenkova, brodova i aviona — nije plašenje neprijatelja, iako nam je to ugavnom prva pomisao. Neprijatelju je svejedno da li će ga pogoditi „Satana“ ili bomba iz „Štuke“. Prema neprijatelju su usmerene osobine tog sredstva, eksploziv i preciznost, a ime projektila ili aviona deo je propagande namenjen pre svega vojsci koja ga koristi, kaže Salinger.
„Propagandni efekat imena je važan marketinški motiv, vojnici koji koriste to sredstvo tako se sigurno bolje osećaju. Imaju više samopouzdanja kada voze avion koji ima neko jako ime, mačo naziv, ime koje je potentno, kao što je ’Mustang‘, ’Fantom‘, ‘Avendžer‘ i slično, nego kada voze nešto bezimeno“, kaže Salinger.
On dodaje da se danas, iako je to u istoriji možda i bio slučaj, do ovakvih imena ne dolazi slučajno, da o tome brinu posebni marketinški timovi unutar firmi koje proizvode oružje, ministarstva odbrane ili neko angažovan iz civilstva, stručnjaci koji procenjuju kako bi se koji avion ili tenk morao nazvati.
„Ime nastaje u završnoj fazi razvoja, kao kad se dete rodi, kumovi formalno daju ime, ali ga zapravo biraju roditelji. Dobar primer je lovački avion koji bljuje vatru ’Supermarin spitfajer‘, a tu je i najpoznatiji američki avion iz Drugog svetskog rata P-51, koga su prozvali ’Mustang‘, što odaje snagu, agilnost i neukrotivost“, podseća Salinger.
Nije lako s ćirilicom
Postoji i druga kategorija davanja imena, protivnici ih daju, primarno ne zbog omalovažavanja druge strane, već radi bolje komunikacije.
„Tokom Hladnog rata svako sredstvo u naoružanju vojske bivšeg Sovjetskog Saveza dobijalo je kodni naziv radi lakšeg raspoznavanja na drugoj strani. NATO je shvatio da je njegovim vojnicima jako teško da popamte sve ruske nazive koji su sami po sebi komplikovani, čak i Rusima, a zamislite kako je bilo drugoj strani koja ne zna ćirilicu. Tako su ruskim bombarderima davali predznak B, odnosno kodno ime kao recimo ’Bekfajer‘“, objašnjava naš sagovornik.
On navodi slučaj jednog od najpoznatijih lovačkih aviona u istoriji MiG-21, koji nikada nije imao službeni naziv u Rusiji i celom Istočnom bloku. Za Amerikance on je F — fajter, a dali su mu kodni naziv „Fišbed“ — riblja postelja, to je termin iz arheologije vezan za fosilne ostatke ribljih vrsta. Ne zna se zašto, možda ih je MiG-21 sa zemlje podsećao na ribicu.
„Tu je i ’Suhoj 25‘, koji je po svim karakteristikama odličan jurišni avion, u nekim elementima bolji od američkog pandana A-10, ali njega Amerikanci zovu ’Žablji batak‘. Da li je reč o pogrdnom nazivu, moraće da vam kažu oni koji ga koriste“, kaže u šali naš sagovornik.
Ko lepše tepa, Hrvati ili Rusi?
Iako najpoznatiji lovački avion u istoriji, MiG-21 nikada nije imao službeno ime, dobio je nekoliko nadimaka. Kao što svaki vozač voli svoj automobil, tako i piloti tepaju svojim čeličnim pticama. Ovaj detalj nije vezan za propagandni rat, ali naš sagovornik smatra da ga treba pomenuti iz pijeteta prema najpoznatijem lovcu u istoriji, koji je proizveden u čak dvanaest hiljada primeraka, bez kineskih kopija.
„Kada MiG-21 gledate odozdo, vidite delta oblik krila. U Rusiji, ali i drugim zemljama koje ga koriste na istoku, zovu ga ’Balalajka". Naši susedi u Hrvatskoj ove avione zovu jednostavnim imenom ’Miguše‘, kažu: ’Je l idu miguše na zadaću?‘. U pilotskim krugovima MiG-21 zovu i ’Let-lampa‘, zato što kad noću poleće pod forsažom ima karakterističan izgled koji na nju podseća“, kaže Salinger.
Čija je majka ubila 120 hiljada ljudi?
Krštavanje američkih aviona počelo je njihovom upotrebom u ratovima, kada su posade svojim letelicama davale imena lepih žena. Najčešće su to bile poznate glumice, pa i pevačice. Ipak, najpoznatiji primer neobičnog imena je ideja pilota B 29 koji je bacio atomsku bombu na Hirošimu 1945. Pol Tibets svom avionu dao je ima „Enola Gej“, po svojoj majci. Iz „Enole“ je izručio „Malog dečaka“, teškog pet tona, koji je usmrtio više od 120 hiljada ljudi.
I „Natalija“ obarala NATO lovce
Iako i sa istorijske distance krštenje dotad najubojitije bombe imenom „Mali dečak“ deluje užasno surovo i licemerno, decenijama su Japanci umirali od posledica napada na Hirošimu i Nagasaki. U žaru ratne borbe, kao i u ljubavi, sve je dozvoljeno.
Posle NATO bombardovanja SR Jugoslavije pojedini mediji preneli su navodni izveštaj ruskih tajnih službi, u kome se kaže da je naša vojska svakoga dana obarala po nekoliko aviona. Ovdašnji stručnjaci tvrde da rukovodstvo države, u strahu od novih bombi, nije htelo da objavljuje ove podatke.
na većinu raketa koje su gađale avione NATO-a pripadnici tadašnje čuvene 250. Raketne brigade PVO ispisivali su imena. Lepa srpska imena majki, sestara, žena, devojaka i tajnih ili neostvarenih ljubavi. Bilo je tu „Tanja“, „Ivana“, „Azri“, "Suzana", "Mira" i „Radmila“, a jedna „Natalija“, S-125 „Neva M“, oborila je F-16, američkog „Fajting falkona“.
„Raketa koja je pogodila čuvenog ’nevidljivog‘, nije stigla da dobije ime, jer se to dogodilo na početku sukoba, a o efektima imenovanja neprijatenjskih aviona na građane koji su živeli pod bombama, najbolje govori primer komšije iz moje zgrade, dečka koji me je tih dana pitao kako američki piloti pogode vrata kabine aviona, kad je nevidljiv“, priseća se sagovornik Sputnjika Igor Salinger.
Besplatana američka reklama za rusko oružje
Marketinški motiv krštavanja ubojitih sredstava izuzetno je važan i iz još jednog razloga. Prodaja oružja je unosan posao, pa nije svejedno da li prodajete J-22 „Orla“, R-28 ili „Satanu“. Ova činjenica dovodi nas do pitanja da li je modernizovani „Vojvoda“ — „Satanin sin“, iako još nije izašao iz fabrike, Amerikancima zahvalan za besplatnu reklamu.
Rusija je ne preteranu zainteresovanost za ovu vrstu propagandnog rata, nadomestila neverovatnim dostigunućima vojne tehnologije poslednjih šezdeset godina. Svojim oružjem obezbedila je gotovo stotinu zemalja. Međutim, uhvatila je i korak s modernim marketinškim tokovima. Ruski tenk niko ne zna pod imenom T-14, ali je opšte poznato da je „Armata“ apsolutno nezaustavljiva. Onima koji još nisu uspeli da nađu način da zaustave S-300 verovatno se ledi krv u žilama od informacije da uskoro počinje serijska proizvodnja najnovijeg sistema protivvazdušne odbrane S-500.
