Kada je pre skoro tri decenije sa suprugom Vesnom i ćerkom stigao na Sejšele da radi, Srđan Janošević ni slutio nije da će postati drugi čovek. On je danas otac Sergios, prvi i jedini pravoslavni sveštenik na ovom dalekom arhipelagu u Indijskom okeanu.
Hemičar iz Beograda, zaposlen u avio-kompaniji, i novinarka iz Sarajeva, posle rata u starom kraju, nisu imali gde da se vrate. Život im se promenio iz korena, sami „na drugom kraju sveta“, okrenuli su se veri.
Po odlasku u penziju, pre devet godina, Srđan je rukopoložen u Solunu, postao je sveštenik Aleksandrijske patrijaršije. Otac Sergios je prvi i jedini pravoslavni sveštenik na Sejšelima. Kaže da mu se život promenio po božjem promislu.
„Pominjao sam da bih želeo da budem sveštenik, ali nikada nisam ozbiljno razmišljao o tome, mislio sam da je nemoguće, jer zna se kako se postaje sveštenik — posle Bogoslovije, fakulteta. Međutim, sa Bogom je sve moguće. Rukopoložen sam kako se to radilo u starim vremenima, u prvim vekovima hrišćanstva kada su prvi episkopi birali ljude, tada nije bilo škole, među njima su bili i nepismeni, na taj način je mitropolit mene izabrao“, kaže otac Sergios.
On i supruga svoj dom su pretvorili u hram. U njihovoj kući je kapela posvećena Svetom Velikomučeniku Dimitriju Solunskom. Najčešće su na službi grčkog sveštenika, Srbina, porodice ruskih i ukrajinskih diplomata, dakle, predstavnici gotovo celog pravoslavnog sveta. Međutim, sve je više i domaćeg stanovništva. Pitali smo ga kako reaguju Sejšelci kad ga vide u mantiji i koliko su verujući narod.
„Oni su devedeset odsto katolici, ne bih procenjivao njihov način verovanja i kako se u veri ponašaju, to je nama malo neobično. Našu porodicu poznaju već trideset godina, već smo imali neki status, ugled, tako da je kad sam postao sveštenik mnogima bilo drago. Videli su u tome vrednost, mislim da nas još više cene zbog toga“, objašnjava sveštenik.
Uz blagoslov mitropolita Tanzanije i Sejšela gospodina Dimitriosa, otac Sergios služi na engleskom jeziku, ali se peva na crkvenoslovenskom, srpskom, grčkom i ruskom. Biti sveštenik na Sejšelima nije isto kao biti paroh u Grčkoj ili Srbiji. Otac Sergios je sveštenik bez prihoda crkve i vernika, on je pre svega misionar. Podseća da je misija u osnovi Crkve, te da je svaki sveštenik misionar, po ugledu na Hrista.
„Kako god da se razgovara, o čemu god da pričam s ljudima, ne pričam prvenstveno kao poznanik ili prijatelj, ja slušam i njihove jade, ali prvenstveno s njima razgovaram kao otac, kao sveštenik. Koristim svaku priliku da im nešto dam. Često toga nisu svesni, kada im se nešto priloži, ali kada shvate, oduševe se. Kažu, na to nisam nikada tako gledao, kažem, nisi jer su bile takve okolnosti, sada malo promeni ugao, gledaj na to hrišćanski“, kaže otac Sergios.
Sejšeli su nezavisnost od Velike Britanije stekli pre 41 godinu. Naši sagovornici kažu da su Sejšelci veoma ponosni na svoju nezavisnost i sva dostignuća do kojih su došli u poslednje četiri decenije. Kolonijalna prošlost ih ne opterećuje, oni prihvataju nove stvari vrlo lako, u tom smislu su im njihov razvoj i novo političko uređenje prihvatljivi, kaže gospođa Vesna.
„Dobronamerno gledaju na promene, kod njih se nije desilo ono što se dogodilo u Africi, nisu patili, ležerno su živeli tokom kolonijalizma. To je nekada bila potpuno nenaseljena zemlja, potpuno pusto ostrvo. Kada su Francuzi spustili prvi kamen, kao osvajači, iz Afrike su doveli crnce, zatim Hinduse i Kineze da bi pravili trgovinu, tek onda su došli i sami Francuzi i dobili svoje posede“, objašnjava Vesna.
Kao svaka popadija, ona nedeljom posle svete liturgije priprema agape — trpezu ljubavi, jer druženje posle molitve u jedinoj pravoslavnoj crkvi na ostrvima je obavezno, upravo zbog misionarske uloge crkve. Iako običnim danima uglavnom kuva srpska jela, posle molitve služi samuse. To su trouglasti kolačići sa karijem nalik našoj piti, a mogu da budu punjeni povrćem ili ribom. Gospođa Vesna i otac Sergios nisu ni slutili da će upravo zahvaljujući samusama zadobiti nove parohijane, Kreolce. „Najbolje samuse na Sejšelima pravi naša komšinica gospođa Nilsa, zamolili smo je da ih umesi za vernike“, priseća se Vesna u razgovoru za Sputnjik.
„Božić i Uskrs slavimo u velikoj sali jednog hotela, zamolila sam je da nam donese samuse, a ona je pitala da li može da ostane na liturgiji. Dolazila je s decom koja su virila i slušala kako pevamo. Tu je krštena njena ćerka koja sad polazi na studije na Novi Zeland, naša ćerka joj je bila kuma. Pre toga je kršten njen sin. Nilsa je već bila u ozbiljnim godinama kada mi je rekla: Desilo se čudo, ostala sam u drugom stanju! Došla je s gripom jednom trudna na liturgiju posle koje je ozdravila, a beba se tada prvi put pomerila u stomaku. Rekla je sva ozarena: Gospođo Vesna, moj sin će biti pravoslavni sveštenik“.
Mir, tišina, raj na zemlji, epiteti su koji idu uz Sejšelska ostrva. Ovu priču potvrđuju svi koji su tamo letovali, ali odmor nije što i život. Iako nema tropskih oluja i cunamija, ostrva se poslednjih godina susreću sa problemom koji je, potvrđuju sagovornici Sputnjika, novi uvoz iz Evrope.
„Naslednike porodica Francuza koji su prvi došli na ostrvo nazivaju ’gran blan‘ — veliki beli. Vrlo je interesantno da oni ne vole da govore francuski i da se identifikuju sa Francuzima, već sa Englezima. Oni su veoma nacionalistički raspoloženi, opozicija su, a parola im je ’Stranci napolje‘. To je nešto novo, kad smo ih upoznali pre trideset godina, Sejšelci su bili tako miroljubivi, puni ljubavi za sve. Ne znam kakva je to demokratija, u poslednje vreme prevladavaju te glasine, ali moram to da kažem, vi ovde govorite ono što drugi prećutkuju“, kaže gospođa Vesna.
Na kraju razgovora, otac Sergios i njegova supruga poručili su slušaocima i čitaocima Sputnjika da se mole da njihova parohija dobije zemlju na kojoj će biti izgrađena crkva.
„Ponekad na ostrvo svrate grčki i ruski brodovi sa po hiljadu i po mornara koji su presrećni kada nađu našu kapelicu u kojoj se zajedno molimo“, kaže popadija Vesna Janošević.