Na čelu simfonijskog orkestra „Boljšoj“, koji je osnovan 2016. godine u okviru istoimenog festivala klasične muzike u Drvengradu, nalazi se svetski priznat dirigent Srboljub Dinić. Tokom petog festivala ruske klasične muzike „Boljšoj“, sa Dinićem smo razgovarali o njegovoj internacionalnoj muzičkoj karijeri, položaju i širenju srpske kulture, ali i o odnosima velikih sila u svetu.
„Iz godine u godinu program festivala je sve ozbiljniji. Mnogo ljudi koji sviraju u orkestru su moje kolege sa studija, i takva atmosfera između jedne opuštene festivalske i vrlo ozbiljne, radne, izuzetno mi prija i to mi nekako dođe i kao odmor. A značaj događaja je izuzetan, smatram da nema mnogo dešavanja kao što je ’Boljšoj festival‘. Postoji ta veza između Srbije i Rusije na više nivoa. Studirao sam u Beogradu i znam šta je ta tradicija što se ruske muzike tiče, što se tiče ruske škole u sviranju klavira, gudačkih instrumenata… Mislim da je jako važno da negujemo tu tradiciju jer ruska muzika je, pored nemačke, naravno najzastupljenija u svetu“, rekao je Dinić za Sputnjik i objasnio da većinu orkestra „Boljšoj“ sačinjavaju umetnici iz Beogradske filharmonije.
„Kombinacija iskusnih muzičara i studenata je izvanredna prilika da ti mladi ljudi mogu nešto da nauče, dobiju inspiraciju za dalji rad, da imaju posle o čemu da razmišljaju. Retko kada mladi umetnici dobiju ovako izvanrednu šansu da nastupaju sa nekim kao što su: Roman Simović, Nemanja Radulović, Narekak Narazijan, izvanredan čelista, a posebno u ovom ambijentu koji je impresivan i potpuno različit od jedne koncertne sale.“
Potičete iz porodice sa dugom muzičkom tradicijom. Koji trenutak je bio presudan da nastavite porodičnim stopama i opredelite se za zvanje dirigenta?
— Počeo sam da sviram klavir vrlo rano, sa pet godina. U tinejdžerskom periodu sam igrao rukomet, to mi je bio hobi, a moj otac je želeo da budem doktor, da studiram medicinu i da se bavim sportom. Mama je bila profesor klavira 35 godina u muzičkoj školi u Nišu, deda mi je bio dirigent, osnivač niške Muzičke škole, tako da sam već sa 15 godina shvatio da bih bez rukometa možda mogao, ali bez klavira i muzičke škole nikako. I to je bilo presudno.
Koliko je odricanja i truda bilo potrebno da biste došli do mesta šefa-dirigenta i umetničkog direktora Orkestra Pozorišta lepih umetnosti u Meksiko Sitiju?
— Put je sada već dug. To traje preko 22 godine. I bilo je izuzetno teško na početku. Dođete iz jedne sredine kao što je Beograd koji je izvanredan internacionalni grad, ali što se umetnosti tiče nije baš na prvom mestu u Evropi, poznavanje jezika, poznavanje repertoara, upoznavanje novih ljudi, sve je to na početku bilo vrlo bolno. Međutim, kada se čovek navikne na to, onda je sve super. Krenuo sam iz Bazela, onda studirao dirigovanje u Nemačkoj, dobio šansu da dirigujem i tako je to krenulo evo sada do umetničkog direktora opere u Meksiko Sitiju i generalnog direktora opere u Braunšvajgu od ove sezone, bolje rečeno od 1. avgusta. Čovek mora da žrtvuje mnogo toga da bi napredovao u karijeri, inače vas ne zovu, jer tržište je ogromno, pogotovo u Nemačkoj i onda morate stalno da budete na nivou. S druge strane, meni to odgovara, navikao sam, imam visoke zahteve od samog sebe i drugih i to funkcioniše, zasad, odlično.
Dirigovanje ste studirali u klasi Volfganga Otoa u Bonu, a praktično ste najveći deo života i proveli radeći u Nemačkoj. Koliko istinski Nemci čuvaju sećanje na svoje umetničke velikane kao što su Vagner, Bah, Betoven?
— Tradicija je ogromna. Da li možete da zamislite jednu zemlju koja ima preko 150 profesionalnih orkestara i 82 operske kuće?! Mislim da cela Evropa nema to sve zajedno. Nemci su izuzetno ponosni na to što imaju i u klasičnoj muzici tako i u literaturi kao što su bili Gete, Šlirer. Imao sam prilike da dirigujem Betovena pre deset dana u Meksiku, i čak i Meksikanci imaju jedno ogromno poštovanje prema nemačkoj muzici i smatram da bi bez nemačke kulture i nemačke muzike svet bio mnogo siromašniji i nemačka Vlada, verovali ili ne, plaća sve te orkestre, 150 orkestara i 82 operske kuće! Nemačka vlada je ta koja podržava to. I sale su pune, ljudi dolaze na koncerte, to se čuje i smatram da je njihov primer najbolji u svetu.
Kakvo je stanje u Srbiji?
— Kod nas je situacija ipak malo drugačija. Smatram da bi sve to moralo da se modernizuje mnogo više da bi vodeći ljudi mogli da komuniciraju sa medijima, da bi ljudi mogli da koriste medije za reklamu jer ako postoje silne reklame za rijaliti-programe, ako postoje reklame za narodnu muziku, zašto ne bi bila i takva populiraizacija klasične muzike? Kada bi vi puštali svakoga dana Petu Betovenovu simfoniju, ljudi bi verovatno znali kako ona zvuči, tako da smatram da postoji mnogo mesta i načina za popularizaciju klasične muzike i za to je Beogradska filharmonija najbolji primer. Beogradska filharmonija ima odličan marketing, ima dobar nivo, dolaze dobri dirigenti počevši od čuvenog Zubina Mehte, tako da bi sve bilo moguće ali potrebno je baviti se još više klasičnom muzikom.
Dobili ste nagradu Ministarstva kulture Republike Srbije za širenje i promovisanje srpske kulture u svetu. Da li je ona dovoljno promovisana?
— Promovisana je na jedan prilično privatan način. Ako vidite naše umetnike koji sviraju u svetu, počevši od Nemanje Radulovića koji je jedan zaista izuzetan umetnik, mnogo naših ljudi svira u najboljim orkestrima. Maja Abramović svira u Berlinskoj filharmoniji, Miloš Petrović svira u orkestru u Bambergu, imate mnogo, mnogo naših umetnika, ali moje je skromno mišljenje da je to sve mnogo više privatno i pojedinačno nego što iza toga stoji jedna strategija i to bi moralo da se promeni. Zaslužili su ti mladi ljudi. Smatram da Srbija ima čime da se ponosi i da bi mogla još više da se posveti tome jer je neverovatan izbor talenata koji mi imamo.
Kako iz vaše umetničke vizije sagledavate današnju globalnu situaciju? Odnose velikih svetskih sila?
— Postoje pozitivne i negativne strane svega toga. Smatram da zahvaljujući Vladimiru Putinu Rusija ponovo ima mesto u svetu koje zaslužuje kao ogromna zemlja. Ne bih komentarisao trenutnu situaciju u SAD, nije potrebno. Smatram da je Nemačka ponovo vrlo jaka i da zahvaljujući Angeli Merkel koja je godinama na čelu Nemačke, ta zemlja ponovo ima jednu ogromnu ekonomsku moć pre svega, ali i političku moć u Evropskoj zajednici. Globalizacija je pomogla mnogim umetnicima da se sruše te barijere, da orkestri postanu internacionalni, da se mešaju te kulture, da se mešaju saznanja iz raznih država, način sviranja, način bavljenja muzikom. To je, recimo, ono što je meni posebno drago i ja posle toliko godina provedenih u inostranstvu smatram da je umetnost apsolutno jedna strana života za koju ne postoje granice.
Kakva je uloga Rusije u savremenom svetu?
— Ljudi se vrlo često plaše nekih stvari ili nekih ljudi zbog predrasuda. Na kraju krajeva, tako im serviraju i mediji. Gledajući istoriju Rusije u poslednjih 20-30 godina, mi ne možemo da uporedimo to vreme sa onim kada se rušio komunizam i kada je bio Jeljcin, a vi sada imate jednog čoveka koji čvrstom rukom, čeličnom i demokratskom, vodi državu, i Rusija ponovo ima tu moć! Ono što je meni najvažnije to je da ruska muzika, koja za mene pored nemačke stoji na pijadestalu svetske umetnosti, još uvek ima jedan ogroman popularitet, svi orkestri u svetu izvode tu muziku, što mi je izuzetno drago jer zbog kvaliteta te muzike i zbog nivoa ruskih umetnika u poslednjih sto godina mislim da ruska muzika ima svoje mesto na Zapadu, mesto koje zaslužuje.
