Reč je o Inicijativi tri mora, koja okuplja 12 država: Poljsku i tri pribaltičke republike, Češku i Slovačku, Austriju i Mađarsku, Sloveniju i Hrvatsku, Rumuniju i Bugarsku. Zvanično, cilj ove inicijative, koju su prošle godine pokrenule Poljska i Hrvatska, jeste energetsko i infrastrukturno povezivanje ovih 12 zemalja po osi sever-jug umesto povezivanja sa zapada na istok koje je dosad imalo prioritet. Ali naravno da nije tako jednostavno, o čemu svedoči već i snažno interesovanje Sjedinjenih Američkih Država za ovaj projekat.
O čemu se tu zapravo radi? Zašto je Vašington izuzetno zainteresovan za ovu inicijativu a Berlin naglašeno hladan, iako planovi Sjedinjenih Država pre svega treba da pogode Rusiju?
O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ razgovarali analitičar Dragomir Anđelković i novinar i urednik portala „Novi standard“ Željko Cvijanović.
Kada se pogleda mapa ovog dela Evrope, vidi se da se obrisi Inicijative tri mora u velikoj meri poklapaju s Intermarijumom poljskog državnika Jozefa Pilsudskog, koji se posle Prvog svetskog rata zalagao za federaciju država Centralne i Istočne Evrope koje bi formirale svojevrsni štit prema Rusiji, to jest Sovjetskom Savezu.
Dragomir Anđelković ukazuje da se i sam Pilsudski oslanjao na stariji koncept, litvanske države dinastije Jagelonaca koja je postojala od kraja 14. do 16. veka: „U naponu snage Jagelonci su za sebe govorili da su mač katoličanstva, okrenut protiv pravoslavlja s jedne strane, i protestantizma s druge. To jest, ako prevedemo na današnje geopolitičke pojmove, protiv Rusije i protiv Nemačke. To je govorio i Pilsudski, i to je ideja koja je u korenu ovog objedinjavanja. A kome ta ideja odgovara? Amerikancima, koji žele da stvore sanitarni kordon koji će Rusiju držati što dalje od Centralne Evrope, ali i da Nemačku podsete ko je glavni, da njen prostor uticaja može da bude ograničen samo na stare članice Evrope unije.“
„Intermarijum Pilsudskog jeste istorijska konstanta, koja sad ima jedan dodatni kvalitet, a to je pritisak na Nemačku“, navodi Željko Cvijanović, ukazujući i na ekonomsku dimenziju projekta: „Reč je o državama koje će kupovati američki tečni gas iako je on nekoliko puta skuplji od ruskog, i koje će kupovati oružje od Sjedinjenih Država.“
„Početkom devedesetih godina prošlog veka“, podseća Dragomir Anđelković, „procureo je u javnost jedan strateški dokument Pentagona, u kome se navodi da je američki prioritet da kontroliše nalazišta fosilnih goriva, a ako to nije moguće, da kontroliše puteve tih goriva do krajnjih korisnika. Kada se uspostavi kontrola nad istočnim delom Evrope, seče se ta linija ruske energetske geopolitike koja ojačava međuzavisnost Rusije i Nemačke; uspostavljanjem energetskih trasa jačaju se i političke veze, a to utiče i na proces emancipacije Nemačke od koga Anglosaksonci zaziru.“
Otuda i ne čudi što Džejms Džons, savetnik za nacionalnu bezbednost Baraka Obame, Inicijativu tri mora opisuje kao „istinski transatlantski projekat koji ima enormne geopolitičke, geostrateške i geoekonomske dimenzije“.
„Ovakvo objašnjenje deluje razložno, uz ono što je ostalo neizgovoreno: držanje Nemačke i Rusije na distanci“, komentariše Željko Cvijanović. „Obamina administracija je, naročito u drugom mandatu, uložila veliku energiju kako bi tu distancu uvećala. Ali rezultat toga je i uvećana distanca između Amerike i Nemačke, koja do sada nije dovela do približavanja Nemačke i Rusije. No, to je nešto što će se dogoditi u narednom periodu… Nemački geopolitičari, naime, govore o tri faze posleratnog razvoja ove zemlje. Izgradnja evropske Nemačke, koja je trajala do početka devedesetih godina prošlog veka, izgradnja nemačke Evrope koja je u toku, i, kao treća faza koja treba da usledi, izgradnja evroazijske Nemačke. Mislim da je ovo pokušaj da se to spreči, mnogo više nego da se spreči ruski prodor ka Evropi, tim pre što je Rusija veliki deo svojih prihoda već počela da ostvaruje na sasvim drugoj strani sveta, i što je geopolitički mnogo polivalentnija nego što je bila ikada u svojoj istoriji.“
Inicijativi tri mora, osavremenjenoj verziji Intermarijuma Pilsudskog, Sputnjikovi sagovornici ne predviđaju naročiti uspeh. Željko Cvijanović: „Kada je Intermarijum bio usmeren samo protiv Rusije, u njegovom zaleđu stajala je Nemačka. Intermarijum koji bi bio okrenut na dva fronta bio bi u poziciji Hitlera iz 1941. godine… Ovaj Intermarijum ima mnogo manje šanse da uspe nego oni prethodni, koji ni sami nisu uspeli.“
Šanse za uspeh su utoliko manje što ni same članice Inicijative tri mora nisu jedinstvene u rusofobiji kakva je karakteristična za Poljsku i tri pribaltičke državice; naprotiv, Mađarska koja je upravo potpisala sporazum o produžetku „Turskog toka“ ka toj zemlji, i Austrija koja učestvuje u izgradnji „Severnog toka 2“, ali i Češka i Slovačka, raspoložene su za saradnju a ne za sukob s Rusijom.
Otuda, kaže Cvijanović, „ne vidim da Inicijativa tri mora može da stvori veliku geopolitičku pometnju“, ali upozorava: „Radi se o grupi zemalja prema kojima angloamerička politika tradicionalno ima odnos kao prema nekoj vrsti potrošnog materijala. Dakle, sav uspeh koji oni postignu u zabijanju klipova u točkove saradnji Rusije i Nemačke, apsolutno će da ih zadovolji, bez obzira na konačan rezultat. Jer Amerikanci tu ne investiraju ništa, a pride im prodaju oružje i gas.“
Bez obzira na to, međutim, zaključuje Dragomir Anđelković, već i sama činjenica da su Amerikanci prinuđeni na ovakvu vrstu akcija, kakvu predstavlja i Inicijativa tri mora, svedoči o njihovom porazu: „Amerikanci su imali projekat — obznanili su ga 1993. — ekonomskog i političkog prodora u zemlje postsovjetskog prostora, pre svega u Centralnu Aziju i na Kavkaz, s ciljem da ni jedna druga velika sila ne bude dominantna na tom prostoru. Rusi su u velikoj meri uspeli da ih počiste s postsovjetskog prostora, i Amerikanci sad ulaze u defanzivnu strategiju. Ovo je jedna vrsta poraza Amerike, koja je krenula u lavovski skok na postsovjetski prostor a onda je shvatila da mora da pravi bedem kako Rusija ne bi izvršila prodor u Centralnu i Zapadnu Evropu, odnosno da se, podstaknuta time, Nemačka ne bi emancipovala. Dakle, iz ugla američke politike, ovo treba shvatiti kao jednu vrstu umanjivanja štete. Da li će to uspeti da urade? Siguran sam da neće.“
