Situacija na zapadu Sirije manje-više je rešena, mogući su sporadični sukobi ali ostaje istok zemlje pod znakom pitanja. Istoričar Nemanja Starović smatra da između najvažnijih geopolitičkih igrača, Moskve i Vašingtona, postoji dobra volja.
„Međutim, vidimo da određeni regionalni igrači nisu srećni i često su spremni da idu korak dalje. Pre svega mislim na Iran, koji se nalazi naravno u istom taboru i sa Vladom u Damasku i sa Moskvom, ali ima i određena svoje specifične interese. I hteli su da naprave taj korak. Videli smo da su snage pod kontrolom Teherana u jednom momentu izbile na granicu između Iraka i Sirije i da su pokušale da ostvare svoj dominantni cilj, a to je da uspostave teritorijalnu komunikaciju prema obali Levanta, odnosno prema Mediteranu. Upravo zbog tog strateškog značaja istočna Sirija, koja nije velika i uglavnom je nenaseljena, izuzev doline Eufrata, predstavlja područje oko kojeg će se još uvek lomiti koplja i gde su moguće ozbiljnije vojne operacije. Mislim da je tu uloga velikih sila naravno opet veoma važna, da pobunjeničke snage tamo nisu brojne s obzirom da se radi o nenaseljenim područjima i da bi dogovor velikih sila, pre svega Vašingtona i Moskve, uz saglasnost regionalnih igrača poput poput Ankare i Teherana mogao da donese rezultat“, kaže naš sagovornik.
Taj deo Sirije je je bitan jer su tamo najveća i najvažnija naftna ležišta. To je prostor preko kojeg bi morali da prođu najvažniji infrastrukturni projekti, gasovodi od Irana ili Katara. Starović ističe da je to područje pustinje jedini prostor preko kojeg Teheran može u geopolitičkom smislu da ostavi svoj prodor prema Mediteranu, a što oni sa druge strane ne žele i ne smeju da dopuste.
Ukazao je na još jedan faktor koji može pozitivno ili negativno da utiče na rešavanje kriza u Siriji, a to je katarska kriza.
„Kao što to često biva, na području Bliskog istoka ništa nije jednostavno. Imamo ad hok koalicije i saveze koji postoje na jednoj teritoriji da bi već na drugoj, par stotina kilometara dalje, važile potpuno drugačije kombinacije i drugačiji savezi. To vidimo na primeru katarske krize. Na primer, i Iran i Ankara nalaze se na istoj strani, dakle podržavaju Katar u sporu sa Saudijskom Arabijom i drugim zalivskim monarhijama i ako se na terenu na severu Sirije nalaze na suprotstavljenim stranama. Upravo izbijanje katarske krize može, neko bi čak optimistično rekao i da pozitivno deluje na pacifikaciju odnosa u samoj Siriji, ali naravno da svaka kriza nosi velike opasnosti“, kaže Starović.
Da li će ovo primirje dovesti do toga da nivo sukoba u Siriji bude takav da se milioni raseljenih i izbeglih mogu vratiti u svoje domove, Starović kaže da veruje da će primirje opstati iz više razloga.
„Prvo zato što se radi o području gde je zaista Vašington s jedne strane, Moskva s druge i imaju odlučujući uticaj da ga i sprovedu u delo. Zatim, radi se o području gde već duže vreme nismo imali velikih pokreta armija, a treće, radi se o području gde je najlakše uspostaviti režim primirja. U poslednjih šest godina, koliko rat traje, na jugozapadu Sirije nije bilo velikih zločina, odmazdi i nekako je lakše da se samo primirje primi među lokalnim stanovništvom. Jedan pozitivan talas mogao bi onda da se polako širi na druga područja, od lakših prema težim“, kaže Starović.
Na pitanje kako će smrt lidera DAEŠ-a Abu Bakra el Bagdadija uticati na dalji tok sukoba u Siriji, Starović kaže da on nije bio ključna figura te organizacije i već su to iskusni bezbednjaci, obaveštajci, oficiri. U simboličkom smislu svakako će biti veoma oštećeni, ali toj organizaciji su dani odbrojani pitanje vremena kada će u potpunosti izgubiti teritoriju.
Od toga ko će da popuni prazninu terorističke organizacije DAEŠ, da li će neka aktuelna teroristička organizacija ojačati ili će se stvoriti neka nova, još brutalnija, Starović kaže da je mnogo veći problem što postoji mali broj ljudi sklonih da prihvate ekstremističku ideologiju.
„Mislim da će sama takozvana islamska država brzo preći na jedan drugi način delovanja, drugačiji organizacioni oblik s obzirom da će izgubiti teritorijalnu kontrolu. Samim tim neće uspeti da ostvari svoje ambicije da formiraju svoju državu, kako su je nazvali, već će biti primorani da se vrate klasičnom obliku terorističkog delovanja. Postoje određene naznake u određenim obaveštajnim bezbednosnim službama da se već spremaju za ozbiljnu promenu svog delovanja, što bi moglo veoma loše da se odrazi pre svega na Evropu jer bi njihovo polje terorističkog delovanja bila naravno pre svega Evropa, odnosno članice Evropske unije“, objašnjava Starović.
Predsednik Sirije Bašar el Asad, njegova porodica i režim prošli su ono najgore. U odnosu na situaciju u kojoj su bili, na primer leta 2015. godine, neposredno uoči intervencije Ruske Federacije kada su praktično bili pred padom, njihova pozicija sada je znatno komotnija.
„Teško je govoriti o njegovoj poziciji u zemlji koja je još uvek rastrzana građanskim ratom ali više niko, ni na Zapadu, ni u Ankari ne govori o tome da je Asad uslov za za mir u Siriji“, zaključuje Starović.
Mosul je najmnogoljudniji grad koji je bio pod kontrolom zakona DAEŠ-a, predeo u kojem se nalaze veoma značajna naftna polja. Simbolički aspekt jer je 2014 godine upravo osvajanje Mosula predstavljalo njihov vrhunac a ujedno je značilo i potpuni kolaps igračke države.
Sada opet u simboličkom smislu imamo imamo početak kraja takozvanog kalifata. Sasvim sigurno da teroristi više nemaju apsolutno nikakvu perspektivu, oni su u Raki u potpunom okruženju nemaju mogućnosti snabdevanja, regrutacije i samo je pitanje koliko će proteći do konačnog pada njihove prestonice ima i čuju da su u pitanju ulične borbe sa velikim brojem žrtava i da nije lako između pogotovo.
