Hašim Tači, tzv. kosovski predsednik, odlučan je da dokaže da nema ništa sa osobom koju su tokom rata devedesetih kao komandanta terorističke OVK nazivali „Zmija“. Ovo je nedavno preneo nemački „Špigl“, i to, kako ovaj medij podvlači, u trenutku kada se Tači suočava s mogućim optužbama za ratne zločine pred Specijalnim sudom u Hagu.
„On je odlučniji nego ikad da dokaže da ’ovaj Tači’ nema ništa zajedničko sa osobom za koju nemački obaveštajci navode da kontroliše kriminalnu mrežu koja posluje širom Kosova“, navodi ovaj list.
„Špigl“ objašnjava i zašto je njegov nadimak tokom rata bio „Zmija“, dobio ga je jer nije ostavljao tragove.
Sada je drugačije… Već poslednjih nekoliko godina „njegove tragove“ prate tužioci za ratne zločine.
Kada su, međutim, Tačija pitali šta misli o tome, nemački list tvrdi da je „ostao bez teksta“. Ipak, Zmija se snašao. Kraća pauza, pa odgovor:
„Pre svega, ja sam bio vrhovni politički komandant, a ne vojni komandant. Drugo, nijedan specijalni sud na svetu ne može da prekraja istoriju. Mi nemamo šta da krijemo.“
Da li je Tači upravo ovom tvrdnjom da „ovaj Tači“ nema ništa sa „Zmijom Tači“, zapravo priznao da je kriv za sve što mu se stavlja na dušu? Otmice, silovanja, ubistva Srba, trgovina ljudskim organima….
Psiha je čudna stvar, podsvest još čudnija, a osim ako nema dijagnozu podvojene ličnosti, red bi bio da Tači pred Specijalnim sudom za ratne zločine OVK odgovori zašto se odriče nadimka „Zmija“.
Tokom devedesetih, kad su teroristi OVK potpomognuti sa svih mogućih strana, ubijali i klali Srbe po Kosovu i Metohiji, naređivali ubistva civila, dece i istrebili cela sela… Tači je bio ponosan na svoj nadimak. Činjenice da je pod njegovom komandom preko noći nestajalo po sto-dvesta Srba, običnih građana, a da im se do dan-danas ne zna ni grob, ni šta je sa njima bilo, kod Tačija je budio ego nedodirljivog. Tada se nije libio da sebe naziva „prvim čovekom OVK“, govorio je da je Zmija neuhvatljiva…
Čovek ime dobije dok je još „tabula rasa“ od tri kile mesa, ali nadimak stiže kad si već formirana ličnost, a ništa te na svetu ne određuje bolje od njega. Po tome te pamte kada ti i pravo ime zaborave.
Osobu koja nosi brkove obično zovu Brka, iako se zapravo možda zove Srećko. Nadimak Ćora ti ne gine kao društveno ime ako si se u prvom osnovne pojavio sa naočarima sa debelim staklima, pa makar posle izrastao u Bred Pita. Nekima nadimak kao što je Robija (dobijen uglavnom zato što je ostajao na dopunskoj nastavi) nije tako mrzak. Šta više, neki ga ističu sa ponosom, krijući se iza njega jer svi mislile da ga je „stekao“ jer je neka „ne baš zakonski legalna faca. Ali, to su nadimci iz škole. Šta kada neko dobije nadimak Zmija u ratnim okolnostima, a postoje pouzdani dokazi da su mu ruke do lakata u krvi? Može li čovek sa takvim nadimkom da se promeni?
Može, rekli bi psiholozi. Ne može, rekli bi oni koji poznaju lik i delo Hašima Tačija… Jer zmija nije obična životinja… Mesožder koji svoj plen ubija otrovom ili ih udavi, a neke i žive pojede. Ukoliko se zmija nađe u neposrednoj opasnosti, dok vari svoj plen, ona će ga povratiti i pobeći. Zmije može da gmiže i pomera se i bočno, jer njeni prednji krajevi nisu srasli, već su spojeni sa veoma rastegljivom tetivom. Zbog svoje veoma elastične vilice, zmija ima veliki zev i može da uhvati veliki plen… Zarije zube u njega, i drži ga čvrsto, jednom polovinom vilice, dok drugom polovinom popušta, da bi ga još dublje uhvatila i uvukla.
Može li zmija da oseća krivicu? Ne! Čovek? Da! A šta kad je zmija u obličju čoveka? Da li Tači oseća krivicu kad kaže da će dokazati da nije onaj „Zmija—Tači“, odriče li se jedine „istorijske tekovine Kosova — OVK? Verovatno, jer kao što smo već rekli, ako se zmija nađe u neposrednoj opasnosti, dok još svoj plen nije svarila ona ga — izbaci iz tela i nestane.
Kako su „psi rata“ postali američki izbor na Kosovu pročitajte u posebnom tekstu.
