Ministri odbrane osam zemalja-članica NATO-a saopštili su da su četiri međunarodna bataljona Alijanse, stacionirana u Istočnoj Evropi, spremna da odgovore na svaku „rusku agresiju“. Na stranu to što „ruske agresije“ nema ni na puškomet, nameće se pitanje — da li Moskva treba da se uplaši nakon ovako sročenog saopštenja NATO-a, ili ova poruka Alijanse zapravo i nije upućena Kremlju.
Vojni analitičar Aleksandar Radić za Sputnjik kaže da četiri multinacionalna bataljona u Estoniji, Letoniji, Litvaniji i Poljskoj, a koje predvode Nemačka, Britanija, SAD i Kanada, ne predstavljaju veliku vojnu snagu.
„Iako su to jedinice koje su jako kvalitetno opremljene i osposobljene, one su pre svega u funkciji političkog odgovora, odnosno neka vrsta sredstva za odvraćanje koje treba da pokaže zemljama-saveznicama Istoku granica NATO-a, da se na njih misli u onom tvrdom jezgru Alijanse na Zapadu, kao i sa druge strane okeana, u Sjedinjenim Državama. Pre svega, NATO je prvi put u istoriji u situaciji da na svojoj teritoriji formira namenski organizovane multinacionalne borbene grupe i to bi trebalo da predstavlja simbol unutrašnje kohezije Alijanse, nešto što je pre svega za internu upotrebu Saveza, a trebalo bi da pokaže da su sve zemlje spremne da stave na raspolaganje svoje kapacitete u skladu sa Članom 5. Vašingtonskog sporazuma koji podrazumeva kolektivnu odbranu“, objašnjava Radić.
On dodaje da poređenje četiri bataljona NATO-a sa ruskim snagama nije relevantno i ističe da u ovoj situaciji nije reč o realnom scenariju borbene upotrebe, već o nečemu što pre svega ima političko-propagandnu i medijsku dimenziju.
„S druge strane, u Rusiji se obnavljaju jedinice velikog formata kao u vreme Hladnog rata, formiraju se tenkovske divizije, formirana je armija, to su izuzetno masovne snage koje po svom brojčanom sastavu i količinama ratne tehnike daleko premašuju četiri bataljona NATO-a, računajući i nacionalne snage koje se nalaze na toj teritoriji. Zato je logičan zaključak da nema realnog scenarija u kome bi te snage Severnoatlantske alijanse bile angažovane, ali je njihovo formiranje odigralo vrlo važnu ulogu u kontekstu krize u EU i koncepta odbrane Evrope. NATO mora pokazati da ima svoju funkciju i da može da pokaže svoje vojnike i oklopnu tehniku u zemljama-članicama koje osećaju da su potencijalno ugrožene, čak iako u stvarnosti niko ozbiljan ne bi tvrdio da zaista postoji ta ’fantomska opasnost‘ sa Istoka“, naglašava Radić.
Vojni analitičar Andrej Mlakar saopštenje ministara odbrane NATO-a vidi kao igru plašenja protivničke strane i izigravanje hrabrosti i kohezije savezništva u okviru Severnoatlantske alijanse.
„Ako uzmemo da svaki od ta četiri bataljona ima između šeststo i osamsto vojnika, jasno je da to ne čini neku ozbiljnu pretnju ruskoj armiji. Ruska vojska na severozapadnoj granici, prema baltičkim zemljama, ima dosta jake snage koje su po broju tenkova i vojnika jače od pojedinih zemalja koje su poslale svoje snage u te bataljone. Hipotetički gledano, čak i kada bi počeo neki otvoreni sukob, jedino što bi mogao NATO u ovom smislu da uradi jeste da pošalje nosače helikoptera i da se njihovi vojnici lepo spakuju i svi zajedno vrate u svoje zemlje, s obzirom na to da bi efektni juriš ruske armije trajao najviše 48 sati i njihov najefikasniji vatreni udar zbrisao bi pola baltičkih zemalja“, kategoričan je Mlakar.
On napominje da čelnici NATO-a to jako dobro znaju, ali je priča o bataljonima odličan propagandni trik kako bi se pokazalo da je savezništvo jako i sposobno da se odupre navodnoj ruskoj vojnoj agresiji koja im, kako tvrde, preti sa Istoka.
„To i jeste jedina svrha podizanja ta četiri bataljona, s obzirom da tamo već postoji šest borbenih grupa američkih snaga sa 150 do 200 tenkova, koje takođe nemaju neku efektivnu borbenu vrednost niti bi mogle da se odupru ruskoj Kantemirovskoj i Tamanskoj diviziji u slučaju nekog oštrog konflikta. Ovo su dakle samo jeftini trikovi i medijska spinovanja radi potvrđivanja baltičkih zemalja kao okosnice NATO-a, jer je evidentno da je od početka ukrajinske krize NATO zatečen, narodski rečeno, ’spuštenih gaća‘, jer se ispostavilo da od nekog dupliranja snaga i jačine tenkova nije bilo ništa. Pa oni nisu mogli da skupe ni petsto operativnih tenkova na vrhuncu krize“, napominje Mlakar.
Kako kaže, Alijansa je svesna da ruska kantemirovska tenkovska divizija ima više tenkova od polovine zemalja NATO-a, ali na ovaj način želi da pošalje poruku saveznicima da mogu računati na njih u slučaju da ih Rusi napadnu. Naravno da, dodaje Mlakar, Rusija ne planira bilo koga da napada i da je situacija zapravo obrnuta, ali su ovakve poruke pogodne za stvaranje veštačke psihoze i rešavanje unutrašnjih problema NATO-a.
„Više se toliko ne računa na pojedine zemlje, posebno one stare garde, pa Sjedinjene Države sada više igraju na novu kartu zemalja koje su u NATO primljene ’99, 2004. i 2008-2009 godine. Njima se poklanja najviše pažnje i od njih se najviše ovoj priči zahteva“, objašnjava Mlakar.
Vojni analitičar Aleksandar Radić napominje da ovakva poruka NATO-a jeste simbolična, ali i snažna, jer treba da ojača pregovaračke pozicije za ono što predstoji, a to je razgovor o normalizaciji odnosa sa Rusijom.
„Pre svega direktan susret Vladimira Vladimiroviča Putina i Donalda Trampa bi trebalo mnogo toga da učini drugačijim. Naravno, ne verujem da će doći do velikog preokreta i dramski obrt ne bi mogao ni da se očekuje posle svih teških reči i u atmosferi sankcija prema Rusiji. Međutim, pozicija Trampa i ostalih zapadnih lidera u razgovoru sa Kremljom je svakako bitno drugačija sa bataljonima koji se nalaze u istočnoj Evropi, jer su oni jasna poruka da NATO misli na svoje saveznike“, smatra Radić.
