U Srbiji, koju je više puta posetio, ovoga puta održao je nekoliko predavanja, a na Vidovdan predstavio Međunarodni evroazijski pokret čiji je lider. Gostujući u „Sputnjik intervjuu“ sa još dvojicom aktivista pokreta, Leonidom Savinom, stručnjakom za geopolitiku, i umetnikom Aleksejom Beljajevom Gintovtom, ističe da mu je drago što se poseta poklopila sa tim praznikom večne Srbije. Kosovska bitka je, bez obzira na vojni poraz, bila duhovna pobeda jer srpski narod i postoji zahvaljujući toj volji da pruži otpor i odbrani vlastiti identitet, navodi Dugin. —
Srpski narod postoji zahvaljujući svom herojstvu, zahvaljujući tome što prihvata stradanja čak i kad gubi, kao što smo mi i vi zajedno izgubili Kosovo…
Mislite da smo ga izgubili?
— Znamo da je Zapad bio u prvim redovima odvajanja Kosova. Ako se ide ka Zapadu, na stranu ka kojoj je, izgleda, orijentisan bar deo političkog rukovodstva Srbije, to znači da možete reći zbogom Kosovu. Zato što oni niti će dati svoje obećane kredite niti podršku koja je zapravo usmerena na dalje razbijanje Srbije, ako se Beograd ne odrekne Kosova.
Kako da se zaštitimo?
— Svojim snagama očigledno više ne možete, uradili ste šta ste mogli, herojski ste se branili. Ali ako Srbija uđe u sastav Evroazijske unije, a Rusija kao što je poznato ne priznaje nezavisnost Kosova, zaštita teritorijalnog integriteta Srbije, uključujući i deo koji se zove Kosovo postaje briga nuklearne svetske sile, Ruske Federacije i Evroazijske unije pošto zemlje Evroazijske unije sklapaju međusobni pakt o podršci u slučaju ugrožavanja teritorijalnog integriteta. Postoji evidentno ugrožavanje teritorijalnog integriteta Srbije, postoji mogućnost etničkih čistki. A da se spasi Srbija zajedno sa Kosovom postoji jedan način: oštri zaokret Beograda ka Rusiji. Uključenje u evropsku integraciju znači gubljenje zemlje, ne samo Kosova jer se neće završiti na tome. Dalje će krenuti Sandžak, Vojvodina…
Dok atlantska sila ne dotuče Srbiju, neće se zaustaviti. Svi srpski rukovodioci su se uzdali u Zapad i svi su bili prevareni. A Rusija je s druge strane stalni partner i prijatelj. I među nama nisu najvažniji dogovori između vlada — postoji kontakt od srca srcu, i u tom smislu mnogo možemo da uradimo na putu zbližavanja. A mi možemo da izgubimo ako vaše političko rukovodstvo izabere nedvosmislenu orijentaciju ka Zapadu.
Sada, naravno, Vučić pokušava da balansira između toga ali u jednom trenutku nestaće mogućnost kompromisa i moraće da se napravi egzistencijalni izbor. Vi sami svoj identitet i suverenost ne možete dalje da odbranite. Dalje ide okupacija — onda Osmanske imperije, danas globalne zapadne imperije. Vi ste na pragu te okupacije i jedini način da se ona spreči jeste ulazak u Evroazijsku uniju.
U poslednje vreme mnogo se govori o uticaju Rusije na Balkanu i uvek u tonu da je taj uticaj loš za Srbiju. Kako vi to vidite?
— Srbija je naravno u isturenim redovima evroazijske civilizacije. Srbija je mala Rusija, to je Rusija na Balkanu. I naravno, atlantski neprijatelj nas mrzi, on mrzi Srbiju i zato je ona u 20. i 21. veku bila izložena takvom poniženju, nasilju, najzad, bombardovanju i prevratu. Odnosno, Srbi su neprijatelj Zapada koji je neprijatelj pravoslavlja, neprijatelj Evroazije i slovenskog identiteta. Od njih se ništa drugo ni ne može očekivati. Ali drugo je pitanje šta da radi Srbija. Ona je na najzapadnijoj granici i daleko od nas.
Može li Srbija biti deo ruskog sveta?
— Ruski svet svakako nije samo etnički niti samo religiozni. To je svaki pristojan čovek na ruskoj zemlji. Zato ruski svet naprosto nema granice. Nema sumnje da su Srbi sjajan, dubok narod. I upravo zato, a ne zato što smo etnički ili verski bliski, oni su deo ruskog sveta u tom mitsko-poetskom kontekstu.
Kako vi vidite ruski svet?
— Karakteristika ruskog sveta je to što se ruski identitet vidno razlikuje od identiteta mnogih drugih naroda: mi nismo egoistični narod, mi smo narod kosmičke misije i daleko više dajemo nego što želimo da uzmemo za sebe. Naše širenje, našu ekspanziju mi shvatamo kao neku vrstu dara. Ne kao osvajanje, porobljavanje, eksploataciju nego baš kao dar. Odnosno, mi Rusi kad negde dolazimo, dajemo sebe…
I žrtvujete se…
— Da, mi prolivamo svoju krv…
Spasavate Evropu…
— Da. I to je za nas obična stvar. Zato se ruski svet nikako ne može smatrati nekim oblikom imperijalizma. Ako to i postoji, onda je to imperijalizam duha, to je imperija slobode. Mi pokušavamo da izgradimo imperiju istine. Ali kako se može izgraditi svetska imperija duha bez Srba, bez Balkana, i ja bih rekao, bez Evropljana? Zato što je svaki pristojan čovek u Evropi Rus. I kad vidimo ljude sa Istoka i Zapada, ako u njima vidimo duh, kažemo: dobar dan, dobro došli u ruski svet. U tom smislu evroazijstvo je potpuna suprotnost fašizmu, nacizmu, rasizmu, etnocentrizmu, to je težnja da se stvori univerzalno bratstvo naroda na višim ideološkim, idealnim načelima.
Na Zapadu kritikuju vaše ideje. Optužuju vas da ste mistik, neki čak kažu da ste fašista, da ste ruski nacionalista. Šta mislite o tim kritikama?
— To je borba lažnih vesti, borba koja demonizuje protivnika. Postoje dva pogleda na svet koja se međusobno bore: naš, evroazijski, i atlantski, naš konzervativni i njihov globalistički. To su dve vojske, dva čovečanstva koja gledaju jedan na drugog preko nišana snajpera. Mi smo s one strane barikada u odnosu na ljude koji mi daju tako gnusne epitete, mada mi se sviđa ocena da sam mistik, zašto bih se vređao.
Oni misle da je ruski misticizam nešto opasno.
— A mi smatramo da je njihov pragmatizam opasan, štetan, umno manjkav i za čovečanstvo fatalan pravac kulture. Faktički, zapad je pravi fašizam, to je liberalni totalitarizam s kojim danas imamo posla. I mi jedni druge častimo „lepim rečima“: oni Evroazijce zovu fašistima, a mi s istim pravom kažemo da su svi atlantisti i liberali novi fašisti. Zato ja ne obraćam pažnju na to. Ja sam predstavnik četvrte političke teorije, a u mojoj knjizi o tome crno na belo stoji da smo mi protivnici liberalizma, komunizma i fašizma.
Antifašizam je sastavni deo našeg pogleda na svet. Tačka. Ako počnemo da se pravdamo, naći ćemo se u poziciji progonjenih. Nek se oni pravdaju za svoje kolonijalne zločine, za genocid, za etničke čistke koje su britanska imperija, Sjedinjene Države, istorijski beskrajno ponavljali u odnosu na mnoge narode koje su smatrali manje vrednim. Neka oni reše pitanje svog rasizma, pa ćemo da razgovaramo. Ali u realnosti, na Zapadu nije baš sve tako loše. Postoji ogroman broj ljudi, pa i u Americi, i sada je došao predsednik Tramp gde značajan deo pristalica njegovog štaba podržava teoriju koju smo mi formulisali.
Šta je suština četvrte političke teorije?
— Postoje tri političke teorije: liberalizam, komunizam i fašizam. I kroz istoriju one su se tukle međusobno u 20. veku i nakon što je fašizam poražen, a potom i komunizam, ostao je samo liberalizam. Kada se liberalizam suprotstavljao totalitarnim režimima nosio je u sebi slobodu, kada je ostao sâm i kada su svi globalno postali liberali, postao je nova forma totalitarizma, nova forma fašizma, policije misli. Zato što liberali smatraju da svako ima pravo na slobodu ako je liberal, a ako nije liberal, on uopšte nije čovek. To je novi oblik totalitarnog pogleda na svet koji nam se danas nameće. Ali šta ako nam se to ne sviđa, a nama Rusima se ne sviđa, ni Srbima se ne sviđa, a ni Amerikancima se ne sviđa — jer Amerikanci su izabrali za predsednika čoveka koji se izjašnjavao protiv liberalnog intervencionizma, protiv hegemonije, protiv globalizacije — zato to ne samo da se ne sviđa nama, ne sviđa se većini čovečanstva.
Vi mislite da će Trampu dozvoliti da sprovede u delo ono što je obećao?
— Mislim da neće, ali mene interesuje što je većina američkih birača podržala čoveka sa antiglobalističkim parolama i u štabu tog čoveka i na podršci njemu radili su, i u izvesnoj meri izvršili ogroman uticaj na izbore, ljudi koji su tamo objavili moju knjigu. Pozajmili su iz nje kritiku liberalizma, ali smisao je u sledećem: kada odbacujemo liberalizam ispada da stajemo na stranu ili komunizma ili nacionalizma, ili čak fašizma. Iznevši četvrtu političku teoriju, mi tražimo svoj antiliberalni pogled na svet, gradimo ga tako da ni u kom slučaju ne upadnemo u klopku komunizma i fašizma.
Logika je krajnje jednostavna i svima razumljiva. I ta knjiga — Četvrta politička teorija prevedena je na mnoge istočne i zapadne jezike. O njoj razgovaramo sa liderima mnogih zemalja i velikih političkih pokreta. Ona je sada tačka privlačenja za sve protivnike globalizacije i liberalizma.
Kad kažete da je cilj tog pokreta da se oformi evroazijska superdržava integracijom Rusije sa bivšim sovjetskim republikama, nije li to faktički stvaranje novog SSSR-a?
— Postoje razni tipovi državnosti. Ja sam pristalica nečeg što se može nazvati imperijalni federalizam ili čak konfederalizam. Švajcarska je ostatak nečeg što je mogla da bude Evropa da nije pošla putem nacionalnih država. To je upravo konfederalni spoj, objedinjavanje teritorija koje vrlo ozbiljno brane svoj suverenitet i nezavisnost, iako se sastoji od do te mere različitih kantona gde su na jednom mestu Nemci, na drugom Francuzi, u jednom protestanti, u drugom katolici.
Još su tu Italijani i Retoromani i drugi, što stvara veoma složenu konfederaciju. A ta složenost ne ruši njihovo jedinstvo. Taj princip je veoma zanimljiv pravac. To je stvaranje državnosti sa ogromnim stepenom slobode, tj država u centralizovanoj instanci rešava samo one zadatke koji se ne mogu rešiti na lokalnom nivou. Drugim rečima, to nije jedna država, nego superdržava, naddržavna struktura koordinacije. Evo šta mi želimo. To i jeste Evroazijska unija.
Zar vam neće reći da na takav način Rusija zapravo hoće da proguta sve ostale?
— Mi to ne možemo da uradimo. Rusija danas ima etničke, demografske, socijalne i ekonomske probleme. Mi možemo da sklopimo samo savez ravnopravnih. Stvaranje Evroazijske unije može biti zasnovano samo na dobrovoljnom, svesnom objedinjavanju različitih država koje shvataju da im je potreban savez kako bi zaštitile vlastiti suverenitet. Jer će same taj suverenitet izgubiti. Mi odlično shvatamo da možemo samo svi zajedno, ujedinivši naš potencijal — Rusija, zemlje Centralne Azije, Belorusije. I naravno, bila bi nam potrebna Ukrajina, ne nama nego bi i njima to bilo potrebno da bi sačuvali teritorijalni integritet i suverenitet.
Nažalost, jedan deo Ukrajinaca je odabrao potpuno pogrešan put. I gde je sada ta zemlja?! Gde je Krim, gde je Donbas?! I šta će tamo biti u perspektivi? To je samoubilački put. Oni koji žele da sačuvaju sebe treba da zajedno sa Rusijom stvaraju tu superdržavnu formaciju.
Kakva je to struktura?
— Jedna zemlja želi da sačuva svoj teritorijalni integritet. Rusija se ne protivi. I taj teritorijalni integritet se priznaje, makar na nivou prava i administrativnog rešenja. A ako zemlja neće da učestvuje u tom savezu sa Rusijom? Ako ne budu uzimali u obzir naše interese, preti im raspad zato što ključevi teritorijalnog integriteta svih postsovjetskih država zavise od Rusije. Pritom Rusija nema mogućnost za realnu ekspanziju, a nema ni želje ni volje. Ali ima čvrstu želju da zaštiti svoj suverenitet i razume da se to može uraditi samo ako mi budemo podržavali suverenitet drugih država.
Da li se to odnosi samo na postsovjetski prostor?
— I Erdogan je to shvatio. On možda nije baš političar blizak Rusiji, ali kada je situacija postala kritična i Amerikanci počeli da podržavaju Kurde, kad su pokušali da izvrše državni prevrat protiv svog NATO člana, Erdogana, on je shvatio da samo od saveza s Rusijom zavisi teritorijalni integritet Turske. Ili Gruzini Sakašvilija pokušali su da naruše to pravilo — i njihov teritorijalni integritet je nestao. Pokušali su Ukrajinci — i njihov teritorijalni integritet je nestao. Dakle, to je pravilo. Apsolutno isto važi i za Srbiju. Korak u pravcu Zapada, a tamo to otvoreno i kažu, platićete priznanjem nezavisnosti Kosova. To je cena za Evropsku uniju. Ako se zbližavate s Rusijom, ona kaže: mi vas priznajemo takve kakvi jeste, a šta možemo, pomoći ćemo.
Apsolutno postajemo garant teritorijalnog integriteta Srbije, a Srbija dobija slobodu. I mi nismo protiv toga da se Srbija zbližava sa Evropom. Mi smo sami za Evropu, a svaki narod bira kako će da uređuje odnose sa Evropom. Kazahstan ima odlične odnose sa Evropom, Jermenija — a oni su članice Evroazijske unije. Niko nikog ne ograničava. Niko nigde ne pokušava da nametne svoju volju. Kad demokrate kažu: za našu i vašu slobodu, oni zapravo lažu jer nam upravo oduzimaju tu slobodu. A mi kažemo: za naš i vaš suverenitet. Odnosno, mi smatramo da svaki narod ima pravo da ide svojim putem i da ima svoj pogled na svet, da gradi državu kakvu želi. To je izbor naroda, a izbor naroda je svetinja i mi se u to ne mešamo.
Za razliku od sovjetskog režima, mi nemamo ideologiju, nemamo imperijalnu strukturu koja je postojala do 1917. Mi smo samo velika evroazijska država koja teži da ojača i spremna je da zajednički osigura suverenitet naših prijatelja i partnera. U tome je smisao Evroazijske unije. Naravno, optuživaće nas kao i uvek. Kad to nas Ruse ili Srbe nisu optuživali? Setite se naše istorije. Uvek smo mi bili krivi za sve. I što su više oni tamo činili zločine protiv čovečnosti tim su više optuživali nas za neke nepostojeće. To znamo iz BiH, a sad se već ispostavlja da je sva ta priča o srpskim koncentracionim logorima potpuno izmišljena. Vi ste sami prolazili kroz to. Zato kad neko pljuje po Rusiji, znajte da pljuju vas. Kada ponižavaju i vređaju Srbe, kada Srbima koji su žrtve čitavog tog procesa pripisuju nepostojeće zločine, mi Rusi uvek znamo da je to laž. A dok znamo, mi smo zajedno.
