Potpredsednik Vlade Rusije Dmitrij Rogozin u intervjuu za Sputnjik ukazao je na mogućnost da u Srbiji bude napravljen „Centar za personalizaciju“ putničkih aviona „Suhoj superdžet 100“, o čemu se već razgovara.
Takav centar bi se bavio izradom enterijera za taj avion, ili sklapanjem gotovih delova kabine, pošto bi u Srbiju bio dovezen „klot“.
Koliko je za nas izvodljivo aktiviranje takvog centra i u kojoj meri bi on bio isplativ i koristan?
Proizvodnja „Suhoj superdžeta“ počela je 2011, a već 2014. godine sa trake je sišlo 35 letelica, koje pripadaju kategoriji malih putničkih aviona sa 10 do 12 sedišta i koje najčešće kupuju privatnici za lične potrebe, ili kompanije za poslovna putovanja.
Reč je o avionima koji su dobro i luksuzno opremljeni, kaže za Sputnjik konsultant za strana ulaganja Mahmud Bušatlija, ističući da ta vrsta aviona na neki način pokazuje i kvalitet firme.
„Kada na Zapadu neka firma dostigne renome, onda prosto mora da ima avion, recimo, ’Golfstrim‘, koji sa 12 mesta košta isto koliko i ’Erbas‘ sa 140 mesta. To je pitanje prestiža“, naglašava on.
U Srbiji se danas niko ne bavi opremanjem takvih aviona, napominje Bušatlija, ali i podseća da su se nekada u Jugoslaviji održavali helikopteri i vojni transportni avioni koje je Moskva izvozila u treće zemlje.
S obzirom na to iskustvo, može se razumeti otkud takva ponuda Rogozina, kaže srpski stručnjak, ali i dodaje da je verovatno jedan od motiva i taj što će ako kod nas nađu vrhunske majstore, oni sigurno biti jeftiniji nego oni u Italiji koji opremaju avione, jahte i skupe automobile.
Bušatlija smatra da bi se vredelo potruditi da se napravi jedan centar koji bi to mogao da radi, tim pre što ima ljudi u malim firmama koje se bave takvim i sličnim poslovima.
To je pitanje samo dobrog projekta i da se nađu majstori koji to znaju da rade, ili da se dodatno osposobe, kaže on i napominje da je reč pre svega o onima koji se bave izradom nameštajem od plemenitog drveta poput mahagonija, tepiha, kožnim tapacirungom, ali i drugim detaljima.
„I zato mi se čini da bi jedini ozbiljan centar gde bi to moglo da se raditi bio Vazduhoplovni zavod ’Moma Stanojlović‘ u Batajnici“, smatra Bušatlija, napominjući da je to i način da se ta institucija maksimalno uposli. U mnogim državama sveta, dodaje naš stručnjak za strana ulaganja, vojna industrija jednim delom radi za civile kako bi bila profitabilna i sama se izdržavala.
On je podsetio da je Vlada Srbije izdvojila 492 miliona dinara namenjenih upravo za podizanje infrastrukturnih kapaciteta „Mome“, što bi trebalo da bude završeno do kraja 2018. godine. Ocene su da će zahvaljujući tim investicijama zavod biti osposobljen da uđe i na deo tržišta koji se bavi civilnim saobraćajem.
Na pitanje koliko bi taj centar za personalizaciju trebalo da ima posla da bi to bilo isplativo, Bušatlija kaže da je to u startu isplativo.
„Centar bi u suštini imao garantovan posao. To je isplativo od samog početka, imali bi sigurnu zaradu zato što opremate avion koji je već prodat. Samo je pitanje kolika je zarada“, kaže on.
Bušatlija objašnjava da se ta personalizacija radi na taj način što se kupac, odnosno vlasnik aviona sa dizajnerom dogovori kakva će oprema biti, šta će sve biti ugrađeno u enterijer. To se plati i onda se avion radi po ličnoj narudžbi, tako da je to sigurna zarada, ističe sagovornik Sputnjika.
