Samohodna haubica tipa „Nora”, krštena novim imenom — „Aleksandar”, novitet je kojim se domaća odbrambena industrija, čini se, najviše ponosi. Novi artiljerijski sistem je i vizuelno i konstrukcijski drugačiji, jer je kabina nišandžije sada na prednjoj strani vozila, odvojena od automatskog punjača.
Prvi put prikazan javnosti, model u kalibru 155 milimetara sa cevi dužine od 8,06 metara i maksimalnim dometom od 30 kilometara sa običnim projektilom, 42 sa aktivno-reaktivnim i 60 kilometara za projektil sa raketnim motorom, jeste verzija za Vojsku Srbije.
„Aleksandar”, sa brzinom gađanja od šest granata u minuti, znatno će povećati operativne sposobnosti jer topovi i haubice koje trenutno ima naša vojska imaju manje brzine gađanja od tri do četiri granate u minuti, u zavisnosti od uvežbanosti posada.
Vojni analitičar Aleksandar Radić za Sputnjik kaže da je modernizacijom starog rešenja dobijena nova balistika, novi dometi, i tako udvostručena mogućnost dejstva po dubini protivnika. Sve je urađeno sa pristojnom sumom novca, jer su nova tehnička rešenja bazirana na maksimalnom iskorišćenju tehnike koja već postoji, kaže Radić.
„Sve je počelo davnih osamdesetih sa ponudom za izvoz prekalibriranog starog ruskog topa od 130mm. Samohodna verzija ’Nore’ izvezena je u Mjanmar, Keniju, Bangladeš, a novi sistem ’Aleksandar‘ treba da bude naredni korak u nastojanju da se pronađe što veća širina izbora artikala, da bi se pronašli kupci na svetskom tržištu, odnosno da bi se postigao kriterijum za svakog. Ako neko traži oklopnu platformu, može da je dobije, ali i lakšu verziju. Ono što je bitno, osnovni elementi, ono što je najskuplje i najvažnije, samo oruđe, u osnovi je isto“, objašnjava Radić.
U odnosu na „Noru“, „Aleksandar“ ima veću brzinu gađanja od šest granata u minuti. Takođe, nova top haubica dolazi u kompletu sa komandno-izviđačkim vozilom, ima visok stepen automatizacije rada i brzo napušta položaj, koristeći taktiku „udari i beži“.
Najkrupniji novitet predstavljen na Sajmu „Partner 2017“ je lanser za modularni raketni sistem „Šumadija“, na kamionu sa pogonom na osam točkova i opcijama za lansiranje od dve do 12 raketa — „Jerina 1“ dometa 285 kilometara i „Jerina 2“ dometa 70 kilometara.
Naš sagovornik nije iznenađen ovim poduhvatima jer, kako kaže, Srbija ima tradicionalnu raketnu školu, čiji koreni, malo je poznato, potiču iz Japana odakle su stigla prva rešenja za našu raketnu tehnologiju krajem pedesetih godina. „Jerina“ je rezultat razmišljanja stare škole i usavršavanja sistema, kaže Radić.
„To je, pre svega, komercijalni poduhvat, napravljen za pokušaj prodaje trećim zemljama, a ne sistemu Vojske Srbije. Jako je važno naglasiti tu razliku, jer se kod nas na Balkanu zbog loših iskustava devedesetih, stvara klima o trci u naoružanju, kao da svako s prstom na okidaču razmišlja kako da gađa komšiju. Razvoj dalekometnih sistema treba staviti u novi kontekst. Tek kada vojska u svojim planskim dokumentima kaže da želi da ima dalekometne sisteme, onda ćemo moći da pričamo o tome da li će ’Jerina 1‘ i ’Jerina 2‘ biti deo našeg naoružanja. Za sad reč je o sistemu koji se kroz koncept agresivnog marketinga prikazuje kao opcija za izvoz u treće zemlje“, objašnjava Sputnjikov vodič na sajmu naoružanja.
Inače, vođeni projektil „Jerina 1“ uz veliki domet ima bojevu glavu od 200 kilograma, a u zvaničnoj prezentaciji stoji da je verovatno mogućnost promašaja cilja manja od 50 metara — što je dobar rezultat, a može da koristi satelitsko navođenje, kao i sopstveni navigacioni sistem.
Sagovornik Sputnjika kaže da su zbog dometa i modernizacije ove rakete korisne i lepe, ali da tržište u ovom trenutku traži jednostavna sredstva, koja je moguće dobiti odmah, za relativno male pare. Srpska vojna industrija to dobro zna.
Zato je na sajmu predstavljen i vučni lanser raketa kalibra 107 milimetara. Kada se pogleda šta je Srbija prijavila 2016. godine u izvozu naoružanja Ujedinjenim nacijama, vidi se da je tu ogromna količina višecevnih raketa 107 i 128 mm, možemo da pretpostavimo da to prate odgovarajuće rakete, jer to je u ovom trenutku tražena roba na svetskom tržištu.
„Srpska odbrambena industrija s jedne strane pokazuje nove proizvode koje bi želela da prodaje, ako je neko spreman to sad da plati, onda treba poštovati činjenicu da živimo od novca. Međutim, tržište u ovom trenutku pre svega traži sredstva koja nisu sofisticirana, koja već imaju uhodanu proizvodnju i ne predstavljaju tehnološki izazov. Srbija sada osvaja proizvodnju sredstava koja su se u vreme Jugoslavije proizvodila u BiH, a zaboravljena su prekidom proizvodnje zbog rata. To je odličan potez“, kaže Radić.
On dodaje da su novina i rakete koje proizvodi „Krušik“ iz Valjeva, kalibra 107, 122, 128 milimetara. To su izvozni artikli na kojima se dobro zarađuje, a istovremeno su potrebni i Vojsci Srbije.
Pored domaćih, na sajmu su se predstavili i inostrani proizvođači naoružanja i opreme iz više od dvadeset zemalja, među kojima su Kina, Indija, Francuska, Austrija, Nemačka, Italija, SAD i Belorusija.
Koliko Srbija dobija od Rusije u oružju? Pročitajte u posebnom tekstu.
