Da li će doći do narušavanja postojećeg odnosa snaga dve svetske sile i dramatične trke u naoružanju, zašto Rusija uvek mora da se brani i gde je u svemu tome Srbija, pitanja su koja je poznati novinar Miroslav Lazanski postavio svojim sagovornicima u emisiji „Na nišanu Lazanskog“.
Prof. dr Momčilo Milinović, raketni stručnjak sa katedre za naoružanje Mašinskog fakulteta u Beogradu, kaže da je 1987. godina bila velika politička prekretnica, pre svega zbog tehnološke preorijentacije Zapadne Evrope i Amerike.
„Zapadna Evropa je godinama stajala pod kišobranom SAD. Sporazumi ’SALT 1‘ i ’SALT 2‘ iz 1972. godine odisali su pričom da je Amerika krenula u razvoj raketa srednjeg dometa da bi brže dohvatila Rusiju. To je postalo nova pretnja Sovjetskom Savezu jer je brzina reagovanja skraćena na četiri do osam minuta i zemlje Zapadne Evrope i Amerika imale su mogućnost da raketama srednjeg dometa naprave preventivni udar. Rusija svojim raketama ne bi mogla da odgovori i SSSR se strašno uplašio, pa im je odgovaralo da se ide ka smanjenju takvog naoružanja“, objašnjava Milinović.
Amerikanci su, napominje Milinović, sa sporazumom otezali sve do trenutka ključne strateške preorijentacije — lansiranja „Rata zvezda“ i teorije Bžežinskog — da formiraju međunarodni svetski poredak na drugim osnovama, a da će Ruse moći da tuku iz kosmosa. To je, međutim, bila velika laž.
„Još 1972. godine je postojala tajna klauzula da Rusi pristaju na sve, pod uslovom da se ne instalira raketni štit. Međutim, prevareni su. Naime, Amerikanci su 1973. godine napravili raketu ’Sprint‘ sa nuklearnom glavom za protivazdušnu odbranu, ali su shvatili da bi bilo glupo da nuklearnu bombu lansiraju sebi iznad glave, pa su taj sistem povukli. Rusi su pomislili da je to zaista odustajanje od antiraketne odbrane, samo da bi im nakon toga Amerikanci podvukli čitavu priču pod Evropsku uniju, nakon 1987. godine, kada su se stekli uslovi za balistički štit i kada su im kao kukavičje jaje podvalili ono što se zove ’Rat zvezda‘, koji je bio paralelna podvala. Kao što je Bžežinski bio društvena podvala, tako je ’Rat zvezda‘ bio tehnološka podvala“, napominje Milinović.
Prema njegovim rečima, 1987. godine zabranjeno je kopneno lansiranje, pa mornarički sistemi uopšte nisu ušli u sporazum. Amerika je tako iskoristila priliku da čitav arsenal raketa srednjeg dometa, od kojih navodno odustaje, zapravo gurne na podmornice i približi se Rusiji morskim putem.
Lazanski je primetio da su sovjetski generali bili svesni prevare Zapada, ali predsednik Gorbačov je pristao da potpiše takav sporazum, pa računi sada stižu na naplatu jer su američki „tomahavci“ praktično na kopnenim granicama Rusije.
Istoričar Radovan Kalabić kaže da motive Zapada da izigraju Ruse treba tražiti u „rusofobiji“.
„To je strah od jedne zaokružene i samodovoljne civilizacije kakva je ruska, koja je samodovoljna ne samo po resursima, već i po duhovnom sklopu i temelju civilizacijskog razvoja. ’Rusofobija‘ je začeta u anglo-američkom elementu zapadnog sveta u Londonu, gde su se pojavile formulacije da je Rusija ’divlja i neukrotiva država‘ i da se Rusi ’ne daju upristojiti‘. Iza takvih formulacija stajalo je ništa drugo do toga da Rusija zapravo ne želi da igra po njihovom taktu, pa su usledili njihova demonizacija i razvoj ’rusofobije‘“, objašnjava Kalabić.
Kao produžetak „rusofobije“ imamo, ističe Kalabić, „srbofobiju“.
„’Srbofobija‘ je takođe nastala u Londonu, nakon ubistva kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine, kada je Velika Britanija prekinula diplomatske odnose sa Srbijom. Ona je izvedena iz zaključka britanskog premijera Dizraelija koji je svojim diplomatskim naslednicima u svom testamentu poručio: ’Oslanjajte se na Tursku i Albance, a budite protiv Srba koji su glavni saveznici Rusa, jer ako Srbi izađu na Jadransko more, biće ruski konjovoci do toplih mora‘. Iz tih jednostavnih formula, koje su oni geopolitički zacrtali, proizilazi da Srbi, čak i kada ništa ne bi preduzimali, imali bi isti ovakav status na Zapadu“, kategoričan je Kalabić.
On podseća da je istorijska činjenica da se nikada nije desilo da je sa ruske strane krenuo agresivan napad ka Zapadu.
„Međutim, teško je pobrojati koliko je bilo napada na Rusiju. Od Napoleona, preko Prvog i Drugog svetskog rata, Rusija je večito bila u poziciji da se brani, a nikada da napada“, napominje Kalabić.
I Milinović se slaže da su Rusi uvek bili prinuđeni da brane svoju kući.
„Američka invazivna vojska jeste vladar planete, ali tu je i ključna, udarna pesnica Rusije, koja im poručuje: ’Gospodo, ne možete ono što ste naumili‘“, zaključio je Milinović.
