Opasnost od takvog incidenta, prema navodima lista, postaje sve očiglednija nakon napada Amerikanaca i njihovih saveznika na sirijske vojne objekte i vojne avione. Dovoljno je setiti se raketnog napada koji je u aprilu po Trampovoj naredbi izveden na sirijski vojni aerodrom, ili sirijskog lovca kojeg su nedavno oborile koalicione snage. S obzirom da Rusija podržava zvanični Damask, napadi koje je izvela američka vojska u Siriji Moskva bi mogla da smatra i napadima na sebe.
„Nedavni događaji podsećaju na posredne sukobe između dve supersile pred kraj Hladnog rata, ali sa dodatnim elementima rizika“, piše „Gardijan“. „Pri tome, situacija u kojoj svaka greška može da dovede do direktnog sukoba postaje pitanje vremena“.
Situacija u Siriji i dalje je veoma teška i, štaviše, ne razvija se u korist Amerikanaca. Asad je još uvek na vlasti, a nedavna ideja podele zemlje na nekoliko zona uticaja još uvek je daleko od realizacije.
Međutim, to nije razlog za preuveličavanje uloge i značaja Sirije za SAD. Sama po sebi, Sirija i njen predsednik Bašar el Asad nisu od posebnog interesa za Vašington. Glavni razlog za mešanje u sirijski sukob su saveznički odnosi između Damaska i, mnogo važnijeg za Amerikance, Irana. Slabljenjem i mogućom podelom Sirije, Sjedinjene Američke Države će automatski oslabiti i uticaj Teherana u regionu.
Stoga, zapravo, SAD nemaju nikakvih razloga da tokom sirijske kampanje bude u sukobu sa Rusima, jer to preti prelaskom sukoba na potpuno drugačiji, nikom nepotreban kolosek.
Jasan dokaz za to je upozorenje koje su Amerikanci dali ruskoj vojsci uoči raketnog napada na sirijski vojni aerodrom. S jedne strane, to govori da između ruske i američke vojske i dalje rade kanali veze i obaveštenja, a sa druge, da su SAD spremne da na svaki način izbegnu slučajni napad na Ruse koji se nalaze u zoni sukoba.
Ruska strana, bez obzira na oštru retoriku i jake izjave, ima sličan stav. U slučaju istog tog raketnog napada „tomahavci“ su bili u dometu ruskih sistema S-400 koji su razmešteni u Siriji, ali oni nisu lansirali nijednu raketu.
Na taj način ruska i američka vojska dobro razumeju stepen svoje odgovornosti i ne nameravaju da pređu „crvenu liniju“.
I jedni i drugi su imali više nego dovoljno formalnih razloga za razmenu napada tokom sirijskog sukoba, ali niko nije ni pomislio da prekrši tabue.
Sve ovo dovodi do jedinog mogućeg zaključka: praktično, nema šanse da Sirija bude detonator za oružani sukob između Rusije i SAD. To je, možda, i najbolja vest.
