Kako smo već navikli kada je Tramp u pitanju, signali su kontradiktorni. S jedne strane, izostala je uobičajena osuda ruskog držanja prema Ukrajini, s druge, istovremeno, proširene su američke sankcije Rusiji. Dok Tramp poručuje da ga Ukrajina, zapravo, ne zanima, Reks Tilerson, američki državni sekretar, navodno priprema ambiciozan plan za prevazilaženje ukrajinske krize. A da ionako komplikovana situacija bude još komplikovanija, u toku je istraga o navodnom ruskom mešanju u prošlogodišnje američke predsedničke izbore.
U „Novom Sputnjik poretku“ o ukrajinskoj krizi i američko-ruskim odnosima govorili su analitičar iz Vašingtona Obrad Kesić i naš dugogodišnji diplomata Zoran Milivojević.
Sastanak Porošenka s Trampom, s potpredsednikom Majkom Pensom i sa savetnikom za nacionalnu bezbednost H. R. Mekmasterom na prvi pogled deluje kao impresivna potvrda snažne veze Ukrajine i SAD. Međutim, ispostavlja se da je Pens samo nakratko uveo Porošenka u Trampovu kancelariju, u kojoj je bio i Mekmaster. „Gardijan“ piše i da se praktično do poslednjeg časa nije znalo da li će Tramp uopšte primiti Porošenka, jer, navodno, nije bio naročito voljan da to učini.
Obrad Kesić objašnjava da sastanak Trampa i Porošenka, u formi u kojoj je održan, spada u tip sastanaka najnižeg profila, podrazumevajući samo slikanje i kratak razgovor od nekoliko minuta.
„Reč je o simboličkom sastanku koji pre svega treba da zadovolji spoljnopolitički establišment u SAD, i republikanski i demokratski, koji pruža snažnu podršku Ukrajini jer preko nje stvara sliku o Rusiji kao neprijatelju“, objašnjava Kesić.
I Zoran Milivojević smatra da je sastankom s Porošenkom Tramp „zadovoljio očekivanja tvrde struje u Vašingtonu, koja trenutno ima inicijativu i u spoljnoj i u unutrašnjoj politici. Ali izostao je veliki publicitet, što govori da sastanci nisu dali značajan rezultat.“
Koliko se, uopšte, visoko — ili nisko — Ukrajina nalazi na listi prioriteta Trampove administracije, pitanje je koje je postavljeno pošto je „Vašington post“ objavio da je na martovskom sastanku s nemačkom kancelarkom Angelom Merkel Tramp rekao da je Ukrajina evropska odgovornost i da se SAD tu neće preterano uplitati.
Obrad Kesić kaže da su, s tim u vezi, u Vašingtonu suprotstavljene dve struje: „S jedne strane je ’stara garda‘, funkcioneri koji su na položajima u Stejt departmentu, Pentagonu itd. već godinama i decenijama, i njima je Ukrajina jedno od najvažnijih pitanja američke spoljne politike… S druge strane, Tramp i njegov tim imaju sasvim drugačiji pogled, jer je za njih najvažnije pitanje da se izgrade bolji odnosi sa Moskvom, i strateško partnerstvo u borbi protiv terorizma. Zato Tramp i jeste na udaru političkog establišmenta, koji želi da blokira takav razvoj odnosa. Zasad, Tramp i njegov tim ostaju odlučni u želji da poprave odnose s Moskvom.“
Potvrda ove teze mogla bi da se pronađe i u zvaničnom saopštenju Bele kuće posle sastanka Trampa i Porošenka. Postoji, naime, jedna upadljiva razlika u odnosu na saopštenja o Porošenkovim razgovorima s čelnicima prethodne administracije: baš svako je sadržavalo i rečenicu o zajedničkoj osudi ruskih akcija u Ukrajini, a sada je tako nešto izostalo u potpunosti. Kaže se samo da je Tramp s Porošenkom razgovarao o podršci mirnom rešenju konflikta u istočnoj Ukrajini.
„Prethodna administracija bila je kreator ukrajinske krize. Okolnosti su se sada promenile“, navodi Zoran Milivojević, ističući da nije reč samo o dolasku Donalda Trampa na vlast, već i o rađanju multipolarnog sveta koje je u toku. „Zbog toga je dijalog sve nužniji.“
Uporedo s Porošenkovom posetom, međutim, ove nedelje su, odlukom Trampove Bele kuće, proširene američke antiruske sankcije. Zanimljivo je tumačenje ovog poteza u ukrajinskoj štampi na engleskom jeziku. Ukratko, „Kijev post“ navodi da je time Tramp želeo da umiri Kongres, kako bi ga sprečio u nameri da antiruske sankcije pretvori u zakon, čime bi njihovo eventualno ukidanje postalo, maltene, nemoguće. Rečju, naizgled paradoksalno, Tramp je proširio sankcije Rusiji kako bi imao više manevarskog prostora za dogovor s Rusijom.
„Slažem se sa ovakvom analizom“, kaže Obrad Kesić. „Upravo je to i bio cilj ovog poteza, jer je Senat pretio da će doneti zakon o antiruskim sankcijama, koji bi Trampa stavio u veoma tešku poziciju da mora da stavi veto na taj zakon, a to bi značilo još veći sukob s političkim establišmentom sopstvene stranke.“
Rusija je pak na proširenje sankcija reagovala oštro, otkazavši zakazani susret zamenika šefa svoje diplomatije Sergeja Rjabkova s američkim državnim podsekretarom Tomom Šenonom.
Zoran Milivojević veruje da je ovakva reakcija potpuno opravdana: „Rusija trpi provokacije na više mesta, od Sirije do Baltika, i ona, kao globalna sila, nije mogla drugačije da reaguje. Sve drugo bilo bi neprimereno njenoj poziciji, ona je bila prinuđena da preduzme određene mere. Rusija je, praktično, poručila Americi da je došla do crvene linije, i sada je loptica u američkom dvorištu.“
Upravo se tu, uveren je Obrad Kesić, sada i vodi „ključna borba, borba za prevlast u spoljnoj politici unutar samog Vašingtona. Pitanje odnosa sa Rusijom zapravo je pitanje da li će predsednik Tramp uspeti da konsoliduje svoju vlast, i da li će imati autoritet da vodi spoljnu politiku, što inače, prema Ustavu, i pripada predsedniku, iako Senat to sada pokušava da mu oduzme i da njegovu politiku veže za politiku koju je vodila prethodna administracija.“
Sastavni deo ove borbe jesu i istrage — barem četiri — koje se vode zbog navodnog ruskog mešanja Rusije u američke predsedničke izbore. Te istrage, kaže Kesić, „u velikoj meri Trampu sužavaju manevarski prostor, zato što je on sve vreme u defanzivi i mora da objašnjava svaki svoj potez koji ide u pravcu poboljšanja odnosa s Moskvom. Trampova velika prednost, međutim, nalazi se u tome što sve ankete pokazuju da ni republikanski i demokratski birači ne smatraju ovo pitanje bitnim. Van Vašingtona, to uopšte nije važno.“
Kako će se ovaj sukob okončati, i kako će to uticati na odnose Vašingtona i Moskve?
Zoran Milivojević: „Tramp je najveće poraze doživeo neposredno nakon inauguracije, kada je morao da se odrekne Majkla Flina i nekih drugih kadrova na koje je računao, a za koje se tvrdilo da vode prorusku politiku. Sada je, ipak, koliko-toliko stao na noge, mada još nije osvojio tron do kraja. Ukoliko u tome uspe, onda će poboljšanje odnosa s Rusijom neizostavno doći na dnevni red. Od toga se ne može pobeći, Vašington i Moskva moraju da razgovaraju. Sve drugo je sukob.“
„Neizvestan je ishod borbe koja se vodi u Vašingtonu. Ali Tramp je već napravio pomak u spoljnoj politici, i na neki način je razbio sam temelj američke spoljne politike koji je izgrađen posle Hladnog rata“, zaključuje Obrad Kesić.
