Tragedija 22. juna 1941. jedna je od najstrašnijih stranica ruske istorije. Verovali su po Molotovu u „prijateljstvo“ sa Nemačkom. „Prijatelj“ je ispao podmukli neprijatelj. Nameravali su da ratuju prema poljskom statutu Crvene armije iz 1939. „sa malo krvi“ i „na tuđoj teritoriji“. Umesto toga — masovna pogibija sovjetskih vojnika i masovno padanje u ropstvo na svojoj zemlji. Ali pre toga su pevali: „Nećemo dati ni pedalj“. Danas je opšte mesto to da je Staljin propustio rat.
Štaviše, 13. juna 1941, TASS je, očigledno, bio ovlašćen da izveštaje za stranu štampu o pripremi nemačke invazije prikaže kao „nespretno smišljenu propagandu“ snaga koje su „neprijateljski nastrojene prema SSSR-u i Nemačkoj“. Danas je činjenica da Staljin nije verovao svojoj obaveštajnoj službi. Očigledno je to i bilo tako.
Ali „Vesti u subotu“ predlažu da pogledate atmosferu tih dana iz drugog ugla.
U SAD i Engleskoj objavljena je nova knjigu Reja Mouzlija o ratnim i predratnim dopisnicima zapadnih novina i radio-stanica u Evropi. Otvaramo poglavlje „Napad na SSSR“. U njemu se kaže: „Nekoliko nedelja pre nego što je Hauard Smit iz ’Junajted presa‘ pronašao nešto neobično u berlinskoj knjižari, iz izloga je nestala Zoščenkova zbirka priča. Izvor mu je rekao da je Hitler uputio Staljinu određene zahteve. Sledećeg dana Smit je počeo da radi u Si-Bi-Esu. Urednici su sklonili iz njegovog izveštaja sve vezano za Rusiju“.
Za razliku od TASS-a, Si-Bi-Es se nije potčinjavao Staljinu. Međutim, i tamo dobivši, kako se ispostavilo, tačnu informaciju, nisu poverovali sopstvenom dopisniku. Znači, nije samo Staljin mislio o još nečemu.
Listajući knjigu nisam mogao da prestanem da mislim kako su ponekad slične profesije novinara i obaveštajca. Pri svoj toj sličnosti naših profesija (prikupljanje informacija), one se prilično razlikuju.
Novinar zatim može da obavesti javnost bar o nacrtu svog saopštenja — kao dokaz koliko je bio prepreden i koliko je kratkovid bio urednik. A obaveštajac? Obaveštajac (a posebno tajni agent) zna: ako se i budu objavila njegova saopštenja to će se desiti nakon mnogo, mnogo decenija.
I o tome sam, između ostalog mislio kada sam, saznavši da se bliži tako zanimljiv jubilej, odlučio da dobijem komentar na tu temu od onoga ko je sada predsednik, a počeo je baš u obaveštajnoj službi. Misli su mi se toliko rojile da sam u jednom trenutku čak „zapeo“ na padežu. Ali Putinov odgovor me je još više iznenadio. Ovo o njemu niko nije znao.
„Molim vas da se obratite ljudima koji neće čuti ono što kažete, ruskim tajnim agentima koji žive u inostranstvu. Uskoro će 95. godišnjica ove službe. Iz očiglednih razloga, oni ne mogu da javno uključe rusku televiziju i čuju Vaše reči. Ipak, šta Vi mislite o toj službi? Kakve koristi ona donosi u Rusiji?“
„Sav moj rad u organima sovjetske spoljnoobaveštajne službe bio je povezan ne samo sa spoljnoobaveštajnom službom, već upravo sa tajnom službom. I znam kakvi su to ljudi. To su posebni ljudi, posebnih kvaliteta, posebnog mišljenja, ovi ljudi imaju posebnu vrstu karaktera. Ne može svako da napusti svoj život, svoje najmilije, porodicu i zemlju na mnogo godina i posveti se služenju otadžbini. To mogu samo izabrani. Ovo kažem bez ikakvog preterivanja. Tajni agenti žive sa takvim pristupom poslu, zemlji, svom narodu. To su posebni ljudi. Želim im sreću, blagostanje, siguran sam da će čuti moje reči“, rekao je šef države.
Prevešćemo ono što smo čuli od predsednika. Kao što znamo iz njegove biografije, u Istočnoj Nemačkoj, DDR, služio je u sasvim očiglednom predstavništvu KGB-a. To jest, on nije bio tajni agent. Ali u Upravi „C“ nisu svi tajni agenti. Postoje oni koji preko linije legalnih rezidenata uspostavljaju vezu sa tajnim agentima.
Ovo je kao u čuvenom filmu „Sedamnaest trenutaka proleća“. Tu je kafić „Slon“, tajni agent Štirlic se sastaje (zapravo samo se vidi iz daljine) sa suprugom. Ali ženu dovodi neko. To je najverovatnije onaj koji radi u legalnom rezidentskom predstavništvu, ali je odgovoran za komunikaciju sa tajnim agentima, vodi ih. Ispostavlja se da je Putin jedan od njih.
