To će omogućiti da komandni štab pred sobom ima detaljnu digitalnu mapu terena gde se vodi bitka, u radijusu od nekoliko desetina kilometara.
Na takvoj digitalnoj karti komandanti će moći veoma lako i brzo da uoče gde se u datom trenutku nalazi određeni tenk ili jedinica kako neprijatelja tako i sopstvene vojske, nakon čega će biti u prilici da izuzetno brzo reaguju.
Zatim, komandanti će biti u mogućnosti da direktno putem tog sistema izdaju naređenja, preko tableta ili mobilnog telefona, čime se zaobilazi tradicionalni složeni put izdavanja komandi.
Na taj način, vreme od izdavanja naređenja do izvršenje zadatka skratiće se čak tri puta.
Međutim, postoje i određeni nedostaci, budući da signali nisu u stanju da probiju guste šume, a pojedini sistemi za radiolokacionu borbu mogu da ih ometaju. Sistem bi takođe mogao da bude oštećen u artiljerijskom napadu ili eksploziji.
Podsetimo, prvi ovakvi sistemi pojavili su se za vreme Hladnog rata, kada je sovjetska vojska napravila sistem „Manevar“, pomoću kog se upravljalo taktičkom divizijom ruske vojske.
Amerika u tome nije kaskala za SSSR-om, budući da je praktično istovremeno pušten u rad program „Borbeni sistem budućnosti“, koji je podrazumevao masovno korišćenje autonomnih kopnenih i vazdušnih sistema.