Upravo Gorbačovu je on jednom, dok su uveče, na iznenađenje zaljubljenih parova, šetali parkom u bivšem glavnom gradu Bonu, rekao da je nemačko ujedinjenje sigurno, kao što Rajna sigurno teče ka moru, a Gorbačov mu tada nije protivurečio…
Kol, rođen 1930. godine u pitomom Ludvigshafenu, koji je sa 17 godina postao član Hrišćansko-demokratske unije (CDU), na čijem čelu je sada Merkelova, bio je za Nemce „kancelar superlativa“.
U srcima Nemaca ostaće upamćen kao „kancelar ujedinitelj“ i državnik hrišćanskih vrednosti i političkog vizionarstva, a u sećanju građana bivše Jugoslavije kao šef Vlade Nemačke koja je prerano i pre drugih evropskih zemalja priznala nezavisnost Slovenije i Hrvatske.
Kol, „kancelar rekorder“ sa šesnaestogodišnjom vladavinom od 1982. do 1998. godine i „politički otac“ aktuelne šefice Vlade Nemačke Angele Merkel, jedan je od najčešće pominjanih nemačkih kancelara na prostorima bivše Jugoslavije…
I dok su mu Slovenci i Hrvati iskazivali zahvalnost, dotle su neki nemački intelektualci govorili da će istorija jednog dana, ipak, postaviti pitanje o odgovornosti Kolove Vlade zbog sukoba u Bosni i nastavka raspada Jugoslavije.
Kolovi savremenici, međutim, to negiraju, tvrdeći da se Nemačka pridržavala evropskih odluka, a priče o preuranjenom priznanju pripisuju nemačkoj levici, koja je, kažu, osećala povezanost sa Jugoslavijom.
Pre odluke o priznanju, Nemačka se odlučno zauzimala za opstanak Jugoslavije, kažu Kolovi savremenici i ukazuju da je 1991. godine, kada je postalo jasno da Slobodan Milošević želi „veliku Srbiju“, na predlog Francuske osnovna Badinterova komisija, a zatim je Savet ministara EU najavio da EU mora da pokrene proces priznavanja, ako se u roku od dva meseca ne pronađe mirno rešenje.
Taj rok istekao je početkom decembra 1991. godine, a Nemačka je na sednici Vlade 19. decembra 1991. godine, poslednjoj u toj godini, odlučila da će priznati Sloveniju i Hrvatsku 15. januara 1992. godine, podsećali su Kolovi saradnici, naglašavajući da se Kol na taj način pridržavao zajedničke evropske odluke.
Političar zlatnih i loših vremena
On je svakako bio političar ogromnog iskustva iz „zlatnih“, ali i loših vremena i državnik koji je region bivše Jugoslavije uvek smatrao važnim.
Za Kola se kaže da je imao pravu meru i znao da pusti probleme malo da „odstoje“, pre nego što „nestanu“, a kada je reč o nemačkom ujedinjenju, najznačajnijem događaju novije evropske političke istorije, tu je Kolov osećaj za nemački nacionalni interes i način realizacije neosporan. Sam Kol je u sećanjima na te dane govorio da „oseća zahvalnost i radost što je uopšte mogao to da doživi i u tome učestvuje“ i što je, „a to se često zaboravlja, sve postignuto bez prolivanja krvi“.
U svojoj CDU Kol je imao kritičare, ali i one koji su ga „kovali u zvezde“, a među onima koji su ga voleli, bili su, kažu analitičari, i Rusi nemačkog porekla.
Kolov pad započeo je 1998. godine u aferi o donacijama njegove CDU, u kojoj Kolova krivica nije dokazana. Angela Merkel, koja je važila za njegovu „političku ćerku“, prva se tada, kažu savremenici, hladnokrvno distancirala od njega.
Sam Kol je, međutim, govorio da on nikada nije imao interes za obračun, a mediji pišu da je između Merkelove i njega „put utaban“. Nedavno je, međutim, u jednoj spornoj knjizi bivši Kolov biograf, novinar Heribert Švan napisao da je Kol rekao kako Merkelova nema pojma i kako čak nije znala pravilno da se služi nožem i viljuškom, a tu se našlo i da je o Gorbačovu govorio kao o propalom predsedniku, a o bivšem nemačkom šefu države Kristijanu Vulfu kao o nuli i izdajniku.
Uloga evra u padu Kola
Osim finansijske afere u CDU, Kolovom padu doprineo je i — evro.
Kada su 2. maja 1998. godine šefovi država i vlada EU, među njima i Kol, doneli odluku o uvođenju evra, njemu je, izgleda, bilo jasno da je delovao protiv volje jednog širokog sloja Nemaca, naviknutih na „nemačku marku“ i da ga to može koštati biračkih glasova. Nekoliko meseci kasnije, u septembru iste godine, Kol je izgubio savezne izbore od bivšeg kancelara Gerharda Šredera.
U vreme evra i dužničke krize na Kolov račun stizale su kritike i to od njegovih demohrišćana koji su govorili da su njemu rokovi, izgleda, bili važniji od stabilnosti.
Za njegove političke odluke govorilo se da počivaju na fundamentu vrednosti, obeleženih ratom koji je preživeo, ali i uspehom, odgovornošću, obnovom i pomirenjem, socijalnim kategorijama.
Kolova „politička domovina“ bila je CDU — partija, kako se kaže, slobode, nemačkog jedinstva i evropske integracije, a on se, u tradiciji prvog posleratnog kancelara Konrada Adenauera, u spoljnoj politici zalagao za dalje povezivanje Nemačke sa Zapadom, a prijateljstvo sa Amerikom smatrao je delom nemačkog državnog rezona.
Kada je, međutim, reč o unutrašnjoj politici, recimo o odnosu prema strancima u Nemačkoj, Kol je pre par godina, kada je već bio daleko od politike, izazvao reakciju Turaka, ali i rođenog sina, kada se saznalo da je u Bonu 1982. godine, u razgovoru sa Tačerovom rekao da se Turci ne integrišu dobro i da u naredne četiri godine želi da prepolovi njihov broj u Nemačkoj.
Kolov sin, Peter, privrednik oženjen Turkinjom, kritikovao je svoga oca zbog izjava od pre više decenija i rekao da i CDU mora da prihvati aktuelnu realnost da je Turska jedna od najvažnijih nemačkih partnera za budućnost, a i njegov drugi sin Vilhelm imao je obračune sa ocem.
Samoubistvo supruge i 30 godina mlađa žena
Kolova žena Hanelore Kol 2001. godine je izvršila samoubistvo, pošto je bolovala od retke bolesti — alergije na svetlost — i bila prisiljena da živi u mraku.
Kol je privukao pažnju Nemaca kada se pre nekoliko godina oženio tridesetak i više godina mlađom Majke Rihter. Neupućeni su se tada čudili, a upućeni tvrdili da drugačije nije ni moglo da bude i da bi za starog konzervativca, kakav je bio Kol, svaka druga opcija, osim časne ženidbe, bila neprihvatljiva.
Kolova ženidba izazvala je, izgleda, nesuglasice u porodici, i sinovi, sudeći prema medijima, nisu puno držali do maćehe o kojoj se pisalo kao o čuvarki Kolovih misli i ženi koja govori umesto njega i sklanja sa puta sve one koji pokušavaju da mu se približe, a čak se postavljalo i pitanje da li je starac Kol zatvorenik sopstvene supruge, čija je borba za njegovu političku zaostavštinu već poznata.
Kol je poslednjih godina jedva mogao da govori, tako da su mediji pisali o tragediji da je čovek, koji je rečima kovao istoriju, praktično ostao nem.
