Po ovom sporazumu srpska vojska i policija morale su da se povuku sa teritorije južne srpske pokrajine, a da snage Kfora razoružaju terorističku OVK.
Međutim, OVK i njihovi pomagači iskoristili su priliku da ubijaju i proteruju Srbe. Mnoge srpske kuće su zapaljene. Imovina ukradena.
I tako je Kumanovski sporazum manje označavao kraj rata, a više početak pakla za Srbe na Kosovu i Metohiji. Na trenutak se činilo, ipak, da će biti spasa za tamošnje sunarodnike, kada su 12. juna ruske trupe ušle u Prištinu. Bataljon ruskih „desantnika“, završivši put dug 600 kilometara iz Bosne, iznenada su prodro na aerodrom „Slatina“.
Ali, ovo se nije svidelo NATO-u, koji je odsekao linije snabdevanja ruskih trupa. Naši partneri iz regiona — Bugari, Mađari i Rumuni, odbili su da dozvole Rusima korišćenje njihovog vazdušnog prostora. Ali, na kraju su se dogovorili da ruski mirovnjaci ostanu na Kosovu, nezavisno od NATO-a, i tamo su bili sve do 2003. godine, kada su povučeni.
Već 2004. se desio pogrom nad Srbima…
Potpisivanje Kumanovskog sporazuma omogućilo je Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija da već sledećeg dana usvoji Rezoluciju 1244.
Po Rezoluciji 1244, ostvareno je ono što su Srbi godinama skandirali — „Nismo dali Kosovo“. Južna pokrajina definisana je kao deo Srbije, a čak je predviđen i povratak dela srpske vojske i policije na Kosovo, ali Kfor nikada nije odobrio tako nešto. NATO je stvorio takozvanu „Republiku Kosovo“. Sve što nam je od strane Zapada obećano pogaženo je. Ovo možda nije loše uzeti u obzir kada pravimo dogovore sa Zapadom.
