Kada već neće država da se pozabavi problemom sekti, posao je na sebe preuzela Srpska pravoslavna crkva (SPC).
Na nedavno održanom Saboru SPC odlučeno je da se pri Sinodu osnuje „Odeljenje za praćenje razbijačke delatnosti jeretičkih organizacija, sekti i nekanonskih grupacija“.
Koliko je tačno sekti koje deluju u Srbiji, niko vam ne može pouzdano reći. Prema najčešće navođenim podacima, postoji oko 60 verskih organizacija, najvećim delom neregistrovanih. Crna ruža, Red vukodlaka, Vatra pakla, Satanistička crkve, Red istočnjačkog hrama… malo ko za njih nije čuo.
Preciznih podataka o njima nema naprosto zato što u državi, odnosno MUP-u, nema ozbiljnije strukture koja se bavi problemom sekti. Samo kada neka od tih organizacija napravi neki ispad Odeljenje za javni red i mir pri policiji zabeleži takve događaje. I kada zabrinuti roditelji prijave MUP-u da sumnjaju da im je dete u nekoj sekti, kažu im da ne mogu da im pomognu, navodi naš poznati sektolog Slađan Mijaljević. Ne istražuju su, kako napominje, ni razlozi zašto je neko izvršio samoubistvo i da li je neko tu osobu na to naveo.
Zašto su sekte izmakle kontroli i zašto je tu problematiku nemoguće zakonski regulisati?
Zakon o crkvama i verskim zajednicama priznaje samo tradicionalne verske zajednice na ovom prostoru. I ne može biti registrovana nijedna ako u svom ritualu sadrži postupke opasne za društvo, ljudsku ličnost, prava i slobode drugih. Naravno, i one koje pozivaju na versku netrpeljivost.
Neke od netradicionalnih su, međutim, doskočile zakonu i, poput Jehovinih svedoka, registrovale se kao verske organizacije kod organa javne uprave.
Pravoslavni publicista Vladimir Dimitrijević, koji se godinama bavio sektama, autor niza knjiga na tu temu, za Sputnjik kaže da ta problematika kod nas ne samo da uopšte nije zakonski regulisana, nego nije ni dovoljno shvaćena.
Mi stvari rešavamo samo palijativno, kada se desi neka situacija koja izazove haos, onda počnu i reakcije koje nikuda ne vode, smatra on, ističući da ta oblast mora biti regulisana tako da se spreče sve vrste zloupotreba i psihološke manipulacije u ime verskih sloboda.
„Ako neka sekta zloupotrebljava ljudsku slobodu, ako manipuliše mladima i starima i nemoćnim ljudima, ako na određene načine ostvaruje materijalne ciljeve i interese, ako se bavi nekakvom špijunažom… njen rad mora biti stavljen pod apsolutnu kontrolu, što bi bilo normalno u jednoj demokratskoj državi koja štiti svoje interese“, ističe Dimitrijević.
Na pitanje kako je ta oblast regulisana u EU, on napominje da je još 1998. Evropski parlament doneo rezoluciju o sektama, važnu preporuku da se mora pratiti rad totalitarnih verskih sekti i da se te akcije koordiniraju na evropskom nivou.
„Postoje ozbiljne evropske organizacije poput mreže Dijalog centara koje se bave razmenom informacija, ali, nažalost, mi toga nemamo“, navodi on.
Najveće slobode sekte imaju u Nemačkoj i u Švajcarskoj, a najmanje u Francuskoj, Belgiji i u Austriji, gde se verske zajednice koje potpadaju pod takvu definiciju stavljaju pod državni nadzor. U Austriji, primera radi, nadzor sprovodi Savezna stanica za pitanja sekti.
Zbog restriktivne prakse EU prema sektama, bivši državni sekretar spoljnih poslova SAD Medlin Olbrajt je 2001. godine pred Skupštinom OEBS-a apelovala na Pariz, Brisel i Beč da odustanu od nadgledanja rada sekti. Nisu je poslušali. Savet Evrope je čak doneo tri preporuke, upozoravajući zemlje-članice na pojavu pod nazivom ’novi religijski pokreti‘, odnosno ’destruktivne sekte‘ i ezoterije. Za istraživanje informisanja o sektama ustanovljena je i Evropska federacija, koja je stalni partner Saveta Evrope na tom pitanju.
Francuska vlada je osnovala Međuministarsku komisiju za praćenje i borbu protiv sektaških ekscesa, a i Belgija ima sličnu ustanovu. Uz to, u Francuskoj deluje 50 nevladinih organizacija za savete i pomoć porodicama žrtava destruktivnih sekti.
Ni planetarna popularnost američke filmske zvezde Toma Kruza u Evropi nije pomogla Sajentološkoj crkvi, čiji je on član. Za nju nema mesta na području religije koja ju je definisala kao trgovačko-profitabilnu korporaciju ultraliberalnih ciljeva i preduzeće za psihološke manipulacije.
Početkom ove godine Apelacioni sud u Parizu osudio je deo Sajentološke crkve zbog organizovane prevare: prodaje knjiga, tečajeva, „paketa za pročišćavanje duha“, ilegalne farmakološke prakse.
U Belgiji je 2007. godine podignuta optužnica protiv 12 osoba i dve korporacije povezane sa sajentologijom, a u Nemačkoj je Ministarstvo unutrašnjih poslova još 1997. godine izvestilo da „postoji značajan dokaz da je sajentološka organizacija uključena u aktivnosti koje su usmerene protiv slobodnog demokratskog poretka“, pa je stavljena pod nadzor Kancelarije za sprovođenje Ustava.
Dok su zapadnoevropske države prepoznale opasnosti takvih organizacija, one su u SAD na „svom terenu“. Za vreme mandata Bila Klintona, sajentologija je 1993. dobila status religije i izdašne državne dotacije.
Na pitanje zašto je problem da se i kod nas ta oblast reguliše, kada već može u EU, Dimitrijević podseća da je Srbija imala velike probleme prilikom donošenja Zakona o crkvama i verskim zajednicama. Tada je, kaže on, Amerika insistirala da se ukine pojam „tradicionalnih verskih zajednica“ kao što su SPC, Katolička crkva, tradicionalne protestanske organizacije, islam, i da se ne dozvoli da one imaju veronauku u školama.
Tada je ministar vera Milan Radulović jedva uspeo da izgura zakon u Skupštini Srbije, kaže Dimitrijević, uveren da sa te strane dolazi problematizacija bilo kog pokušaja da se rad totalitarnih sekti na ovom prostoru koliko-toliko ograniči.
„Očito da najveća svetska sila ima nameru da nas drži pod kontrolom, između ostalog, i na taj način. Setite se kada Rusija nije bila dovoljno nezavisna u vreme Borisa Jeljcina, kada je lično Bil Klinton lobirao da se ne usvoji zakon koji bi ograničio prava totalitarnih sekti. Mislim da nam je jasno ko stoji iza pokušaja da se spreči donošenje takvog zakona. Pogotovo ako znamo da su neke od tih sekti, kao što je sajentologija, povezane sa špijunažom i sa obaveštajnim strukturama SAD. Ko se time ozbiljno bavi, on to zna“, navodi Dimitrijević za Sputnjik.
On podseća da je vrhunski stručnjak za pitanje sekti, ruski profesor Katedre za misiologiju Pravoslavnog univerziteta društvenih nauka „Sveti Tihon“, Aleksandar Dvorkin, publikovao gomilu podataka o povezanosti SAD sa određenim totalitarnim sektama koji nedvosmisleno ukazuju ko stoji iza priče o sprečavanju nadzora nad sektama.
Društveni pokret protiv sekti postoji odavno. Ali državi su dugo bile vezane ruke, jer je bio vrlo jak pritisak spolja da je država obavezna da omogući „religijske slobode“. Osim toga, ovaj problem je veoma teško dokazati na sudu. Međutim, bez obzira na ove i mnoge druge otežavajuće okolnosti, država je sve više rešena da zakonski i pravno reguliše ovu sferu, kaže Dvorkin za Sputnjik.
On napominje da je već bilo nekoliko „vrlo upečatljivih“ sudskih procesa o ovoj temi i da je u tu svrhu korišten Zakon o ekstremizmu, kako bi se eventualno zatvorile određene sekte.
„Na državnom nivou je u okviru Saveta federacije oformljena radna grupa koja ima zadatak da osmisli i napravi nacrt zakona koji bi regulisao ili zabranio rad sekti. Ja sam takođe deo ove radne grupe i mogu reći da je to prilično težak i zahtevan posao, zato rezultate ne bi trebalo očekivati preko noći. Važno je osmisliti i usvojiti zakon koji može da bude primenjen u realnosti“, rekao je Dvorkin za Sputnjik.
