Nije strašno što je 90 odsto nadgrobnih spomenika Srba demolirano u južnom delu Kosovske Mitrovice, pa naši sunarodnici sa severa Kosova nisu mogli ni sveće da zapale očevima, braći, majkama, sestrama, deci, danas, na Duhovske zadušnice.
Strašno je što je Miloš Stojković, predsednik Koalicije raseljenih, u petak, usred Centra za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu viknuo: „Kosovo je Srbija! Izvinite mi se što sam proteran sa svoje zemlje“, i tako prekinuo promociju knjige Atifete Jahjage, bivše predsednice Kosova.
Nije strašno što bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić nije mogao uoči Božića da zapali badnjak sa Srbima u Gračanici, jer mu je Priština zabranila ulaz u južnu pokrajinu sopstvene države.
Strašno je što Jahjaga nije došla u Beograd, da predstavi novu knjigu znatiželjnim čitaocima na festivalu „Mirdita“, iako nije ni pokušala da pređe administrativnu liniju i da stigne u srpsku prestonicu.
Nije strašno što nijedan srpski zvaničnik, nijedna srpska nevladina organizacija, nijedan pokret, novinar, istraživač, istoričar iz Beograda, nikada nisu u Prištini mogli da iznesu činjenice o zločinima Ramuša Haradinaja, Hašima Tačija i terorista iz OVK.
Strašno je što je grupa Srba ove nedelje prekinula kosovski „umetnički“ performans u Domu omladine u Beogradu, koji je simbolično predstavljao silovanje Albanke od strane vojnika (a znamo na čijeg vojnika misle).
Nije strašno kad Albanci 3. aprila u selu Dragoljevac, u opštini Istok na KiM, sprže i popljačkuju sav građevinski materijal za zidanje kuća porodicama Srba koji su poželeli da se vrate na svoju zemlju.
Strašno je kad, u četvrtak, grupa mladih ljudi plastičnim pištoljima na vodu ispred beogradskog Doma omladine, poprska organizatore festivala „Mirdita, dobar dan“ iz Inicijative mladih za ljudska prava.
Nije strašno kad Srbi u Velikoj Hoči, Orahovcu i ostalim srpskim enklavama na Kosovu i Metohiji gotovo dve decenije žive u jedinim getoima u Evropi, okruženi bodljikavim žicama i pitomim pogledima albanskih ekstremista.
Strašno je kad Nataša Kandić i lepo obučena beogradska publika ne mogu na miru da gledaju umetničke postavke kreativaca iz Prištine, jer je sala okružena Srbima koji bi da traže neku pravdu.
Nije strašno kad Priština atakuje da otme svu kulturnu baštinu Srbije na Kosovu i Metohiji, uključujući i kolevku srpske crkve, države i nacije — Pećku patrijaršiju, Velike Dečane, Gračanicu…
Strašno je kad albanski umetnici ne mogu tu kulturnu filozofiju, mirno i bez glasova protesta, da promovišu više dana usred Beograda, već moraju da se štrecaju na svaki povik demonstranata i da čitaju transparente o zločinima OVK.
Mogli bismo da nabrajamo u nedogled.
Ali i već po ovim primerima može precizno i temeljno da se nauči lekcija — šta je strašno, a šta nije strašno. Šta je civilizovano, a šta varvarizam. Šta je moderno evropski, a šta primitivno balkanski. Šta je budućnost, a šta prošlost.
Znači, moramo da prihvatimo soroševsko-rokfelerovsku realnost i da, ako sve ovo shvatimo, peti jubilarni festival „Mirdita“ iduće godine organizujemo u Beogradskoj areni, a kad se još više opametimo, deseti bi 2023. godine mogao da bude i na krcatoj Marakani. A da, istovremeno, sve učinimo da Srbi sa Kosova nestanu.
Samo je važno da radimo na sebi. Na svom neprekidnom progresu.
Da shvatimo već jednom da je za našu evropsku perspektivu, odnosno, za nas same, najbolje da doživimo katarzu i da konačno prestanemo da postojimo.
Kao ljudi.
(Predrag Vasiljević)
