Reč je o delu ledene ploče Larsen C koja je takva gromada leda da će njeno potpuno otapanje biti dovoljno za podizanje nivoa mora širom sveta za dodatnih 10 centimetara.
Pukotina koja će dovesti do odvajanja ledene gromade dužine je oko 200 kilometara. Naučnici su uočili da se poslednjih 16 kilometara pukotine rascepilo neverovatno brzo, između 25. i 31. maja.
Ako se zna da su pukotinu u njenim začecima uočili još 2004. godine i da su naučnici koji su istraživali Antarktik tada toj ledenoj ploči dali još jednu deceniju do potpunog kolapsa, jasno je da se stvar samo ubrzava i da je samo pitanje dana kada će poslednjih 13 kilometara pući. A kad se to bude dogodilo, sledi polagano odvajanje, pa sve brže i brže, polagano otapanje, pa takođe sve brže i nakon dovoljnog broja godina nivo okeana će biti viši za odgovarajući broj centimetara u odnosu na danas.
Stvar je utoliko gora što su se uz obale Antarktičkog poluostrva proteklih godina već odlomile i raspale dve bitno manje ledene ploče: Larsen A i Larsen B. A najlošija vest što se tog mesta tiče je da površina Larsena C iznosi čak 50.000 kilometara kvadratnih (sada se odvaja samo jedan njegovog deo) i ukoliko se raspadanje te ledene ploče nastavi, a ne postoji nikakav razlog zašto bi se zaustavilo kad su klimatske promene sve jače, ono će jednog dana u potpunosti nestati.
Zapravo, to nije i poslednja loša vest. Larsen C je samo jedna od deset velikih ledenih ploča na Antarktiku, četvrta po veličini. Većina tih ploča takođe se polako lomi, a ako se klimatske promene nastave vrlo je moguće da će se sve ploče u budućnosti otopiti.
Još jedna loša vest je da je u pitanju priča samo o kolapsu do juče „večnog leda“ na Južnom polu, dok je Severni pol u takvom katastrofalnom stanju da možda već kroz nekoliko godina on više neće biti pod ledom, jer se u prostoru nekadašnjeg „večnog leda“ povremeno beleže temperature od čak 20 stepeni Celzijusovih.
Treća loša vest je i to da su naučnici nedavno primetili da se na Grenlandu, usled ubrzanog otapanja leda, premeštaju tolike mase koje, razumno je pretpostaviti, mogu da utiču čak i na stabilnost Zemljine kore.
