Autora sjajnog filma „Djeca“, koji je u svet poslao potresnu priču iz RS o ljudima koji su u ratu izgubili po troje dece, uradio je još jedno delo vredno svetske pažnje.
Inspirisala ga je priča porodice Gajić. Kada su Tatjana i Milana obolele od okrutne i do sada neizlečive laforine bolesti, Snježana i Vitomir Gajić se nisu prepustili očaju, već su krenuli u borbu za lek. Od borbe nisu odustali, ni kada je Tatjana izgubila bitku za život.
Lafora je genetska bolesti, susret dva loša gena roditelja, u jednom od 500.000 ili milion slučajeva. Mutacije dovode do toga da se loš glikogen dvanaest ili trinaest godina taloži u mozgu, koji od tog trenutka rapidno gubi funkcije.
„Majka Snježana nam je to objasnila u filmu, dete se vratilo kući iz škole i reklo, mama, ja sam zaboravila da čitam, a druga ćerka dođe i kaže, mama ja sam zaboravila da hodam. Šest meseci posle toga, nijedna životna funkcija više nije postojala. Stanje vegetacije traje pet godina. Nema spavanja, ne postoji nijedan minut slobodnog vremena roditelja, ni medicinski tretman koji može da pomogne deci. Bukvalno 24 sata spasavate detetu život“, kaže Bojić.
On dodaje da srpski jezik nema dovoljno snažan epitet kojim može da se opiše majka Snježana Gajić. Kao majka, ali i kao pedijatar bila je potpuno svesna situacije u kojoj se našla i činjenice da izlazak u medije može pomoći da se pronađe lek. Ovaj film je deo njene i borbe njenog supruga. Ona nam je dala potpunu slobodu da uradimo film onako kako mi smatramo da treba, to je neprocenjivo. Ona nam je osvetlila put, ekipa filma nije postala žrtva, što je u ovakvim projektima jako teško, kaže sagovornik Sputnjika.
„Napravite plan snimanja, dođete, onda dete u nekom trenutku bude životno ugroženo, prekidate snimanje. To traje u nedogled, dok ne uhvatite nekoliko kadrova koji su odgovarajući. Približni onome što ste zamislili. Najteži trenutak je kada, dok dete umire, morate roditelju da sugeriše šta da uradi da biste dobili kadar. To je jako teško prevaliti preko usana, strašno je, iako oboje znate da je važno“, priseća se Bojić.
Filma je sniman u Belgiji, Francuskoj, Hrvatskoj, Srbiji, BiH, ali i u istraživačkom centru u Torontu, gde je porodica Gajić u saradnji sa profesorom Bežom Minasijanom napravila pomak. Miševi su dobro reagovali na lek na kojem je rađeno, a profesor, inače Jermenin, suprotno „zakonima“ farmaceutske industrije, sam je pronašao kompaniju u Americi koja će se dalje baviti istraživanjima i registracijom leka.
Dok budu trajala poslednja ispitivanja leka, film Denisa Bojića obići će sve najveće festivale dokumentarnog filma u svetu.
Autor filma, ali i kritika kažu da je, pored toga što je antička tragedija, ovo izvorno priča najpribližnija hrišćanstvu. Priča o ultimativnoj žrtvi, ljubavi nasuprot koje stoji opšte dobro. U tom kontekstu treba posmatrati film, ali i porodicu Gajić.
„Živimo u svetu koji je lišen suštinskih vrednosti, takva nam se forma nameće, u svakodnevici teško je oceniti šta je trajno, dobro, šta nas čini ljudima. To se najčešće dešava kroz tragedije, kroz ovakve primere“, zaključuje autor filma „Lice lafore“.