„Izdržao je godinu i po dana bez ijedne funkcije…“
Tim rečima je premijer i budući predsednik Srbije Aleksandar Vučić pohvalio svog starog političkog saborca Bratislava Gašića, pošto je obelodanio da će Bata stati na čelo Bezbednosno informativne agencije.
Ne znamo da li je u toj Vučićevoj rečenici bilo i doze sarkazma (ili bar ironije), ali ona svakako na najslikovitiji i najistinskiji način otkriva pravu prirodu srpske politike u poslednje više od dve decenije. Do srži.
Da. Srpski političari ne mogu da izdrže bez fotelja. To je pravi i prioritetni smisao njihovog delovanja. Opozicioni se za fotelje nemilosrdno bore, a vladajući ih dele između sebe, trampe, razmenjuju, umnožavaju…
I stvarno, potpuno je premijer u pravu.
Najteže je kad je tvoja stranka na vlasti, a nemaš nijednu državnu funkciju. Moreplovac bez mora, izuzetan peh. Izdržavaš „kaznu“, čekaš na klupi za rezervne igrače, odbrojavaš dane i minute kada ćeš ponovo istrčati na teren, nudiš se „treneru“ većim zalaganjem na treninzima…
Bratislav Gašić tako je godinu i po dana proveo u političkoj „hibernaciji“ zbog nezgrapne đilkoške šale da voli „kad novinarke kleknu“.
Kada je to uz mangupski osmeh dobacio novinarki B92, podigla se zgrožena i šokirana senzibilna „slobodarska“ elita, zaštitnici žena, evropskih vrednosti, ljudskih prava, koji se lako prepoznaju po tome što ovih dana ćute kao zaliveni kad američki ambasador Kajl Skot nazove novinare „ološem“. Bez posledica.
Bata je, kao ministar odbrane snosio posledice. Premijer Vučić smenio ga je s funkcije i privremeno diskvalifikovao iz „igre“ . Može se reći — pohvalno.
Gašićeva kazna, koju je muški, hrabro i vojnički „izdržao“, ovih dana ističe. I ceo slučaj ponovo je u žiži, mnogi su opet konsternirani, jer se Gašić vraća, iako je „seksistički uvredio novinarku“. Kao da ga je zbog toga trebalo lustrirati i doživotno izbaciti iz politike, iako su ovu zemlju mnogi temeljno razarali pa i dalje jurišnički i bez stida osvajaju nove fotelje.
Ali, nije suština ni u Bati Gašiću, niti ulazimo u to da li je baš on najbolji izbor za šefa bezbednosnih službi. Možda je to nekorektno i unapred ocenjivati dok se ne vide rezultati ili posledice.
Vratimo se na srž.
Posle Petog oktobra, kad je DOS „oslobodio“ zemlju, počela je brutalna otimačina za skoro svim upražnjenim funkcijama i kabinetima u zemlji. „Delilo“ se sve na svim nivoima — od zgrade Vlade (gde je trebalo postaviti vojsku ministara, državnih sekretara, specijalnih savetnika), pa do primamljivih ambasadorskih mesta, bezbednosnih angažmana, glodurskih kabineta u televizijama i novinama…
Jedna od anegdota iz tih oslobodilačkih dana i danas se prepričava po novinarskim kuloarima:
Istaknuti član DOS (koji je brojao 19 stranaka) upao je jedan dan u kabinet Zorana Đinđića, tadašnjeg mandatara za sastav „prve demokratske vlade“, a njihov razgovor ćemo parafrazirati, iako su nam mnogi svedoci potvrdili da je autentičan:
„Ja bih da budem ministar, daj mi neko mesto“, direktno se obratio lider jedne od dosovskih stranaka Đinđiću.
„Pa dobro, koji resor bi vodio“, otprilike ga je pitao budući premijer.
„Mogao bih mnoge. Daj mi bilo koji“, odgovorio je lider koji tada nije dobio ministarstvo, ali se kasnije istakao u menjanju resora.
Tako su se, od te 2000. godine, ministarstva čerupala strogo po partijskom ključu. Kolač su delili prvo lideri DOS, potom ide epoha DSS i G17, pa DS — SPS — G17, da bi na red došli SNS i (naravno) SPS.
I u svakoj od tih vlada, najznačajniji funkcioneri stranaka dobijali su i najodgovornije funkcije. Prvo su se oni namirivali. I nikad niko od njih nije bio kažnjavan, privremeno suspendovan iz javnosti, „stavljen na led“. Silazili su sa scene tak kad njihova stranka izgubi vlast.
Zato je Vučić rečenicom — „Izdržao je godinu i po dana bez ijedne funkcije…“ — samo razotkrio istinu.
E sad, to što je i sam delom odgovoran za stanje u zemlji gde partokratija decenijama iznutra razara i izjeda sistem, to je već za dublju i ozbiljniju analizu.
Ali, Bata se vratio. I verovatno će birati reči. Stvarno nije lako, godinu i po dana bez funkcije.
