Kako bi srpska javnost reagovala da je, na primer, kineski, ruski ili brazilski ambasador grubo uvredio neku medijsku kuću u Srbiji? Što se nije desilo. Verovatno bi ih izjavama, saopštenjima, apelima „razapeli“, a ne bi izostao ni zahtev da bude proglašen za personu non grata.
Ili da je, zamislimo naučno-fantastični scenario, srpski ambasador u Americi „opljunuo“ neki tamošnji dnevni list. No, da ne pretpostavljamo…
Pogađate, tema je ambasador SAD u Srbiji, Kajl Skot, koji je tiražne dnevne novine u našoj zemlji nazvao, ni manje ni više, nego — „ološem“.
Zlatno pravilo diplomatije je samokontrola, pogotovo kada se radi o provokativnim pitanjima novinara, kaže bivši ministar spoljnih poslova i šef jugoslovenske misije pri UN Vladislav Jovanović, komentarišući istup Kajla Skota.
„Neću da ulazim u to šta je američki ambasador rekao, ali diplomata u stranoj zemlji, čak i provociran od nekog novinara ili nekog medija, mora uvek da pokaže dovoljno samokontrole i ne dopusti da izgovorena reč vlada njim, a ne on tom rečju“, kaže Jovanović i dodaje da mediji nisu uvek čedni i nisu uvek istiniti, čak i ako žele da to budu.
Međutim, prema Jovanovićevim rečima, to nije razlog da diplomata izgubi kontrolu i da dopusti sebi diskvalifikatorske izraze.
„Pre svega, njegov stav time ne dobija na snazi, već skreće pažnju sa glavnog na nebitno, to jest na formu kojom on tretira jedno pitanje koje smatra važnim“, smatra Jovanović.
Primera onoga o čemu Jovanović govori ima mnogo, ali navešćemo samo jedan, možda najsvežiji. Kada je američka novinarka poznata po pristrasnosti, Kristijana Amanpur, pre četiri godine intervjuisala sirijskog ambasadora pri UN Bašara Džafarija, postavljala mu je provokativna pitanja, često ga prekidajući, ne dozvoljavajući mu da završi odgovor ili da uopšte odgovori na postavljeno pitanje.
Tema je bio navodni napad hemijskim oružjem za koji je bila optužena legitimna sirijska vlada. Amanpurova je, između ostalog, pitala i može li mirno da spava zbog toga što radi za vladu koja ubija sopstvene građane. Intervju je više ličio na tiradu Kristijane Amanpur nego na intervju sa jednim diplomatom.
Džafari se, međutim, nije nervirao, hladno je i pribrano sedeo preko puta američke novinarke i, koliko je god mogao, obrazlagao stavove svoje vlade. Amanpurova nije uspela da ga isprovocira i intervju je imao suprotan efekat od onoga koji su čelnici Si-En-Ena očekivali.
Na iskustva poput Džafarijevog nailazio je, kako kaže i Jovanović, koji je funkcije ministra spoljnih poslova i šefa jugoslovenske misije pri UN obavljao u vreme najveće harange zapadnih medija protiv naše zemlje.
„Dosta često sam nailazio na situacije gde je bilo dovoljno razloga da u meni proključa, ne samo nezadovoljstvo, nego i da eksplodira gnev. Ali nikada nisam dopuštao da emocije nadvladaju moje rasuđivanje, nego sam uvek nastojao da ostanem u granicama dozvoljenog. To znači da se služim rečima koje imaju opštu prihvatljivost, da su ozbiljne i da se smatraju normalnim u takvoj situaciji“, kaže Jovanović.
Sa Jovanovićevim stavom slaže se njegov kolega, naš bivši ambasador u Belorusiji Srećko Đukić. Diplomata je pozvan da u svakoj situaciji i pri svim izazovima održi diplomatski manir i rečnik. To Đukić smatra posebnošću koja diplomatski zanat odvaja od svih drugih.
Međutim, on takođe smatra da je potrebno objasniti zašto se takve stvari u Srbiji dešavaju bez, kako kaže, namere da se brani ambasador Skot.
„Kod nas medijska i politička situacija odavno nisu uravnotežene. Imamo izuzetno velikih iskakanja i upotrebu neprikladnih reči u medijima i diplomatskom opštenju. To je postao manir, a te reči su postale odomaćene. Čak, ako se ne upotrebljavaju reči poput onih koje je upotrebio ambasador Skot, ali uz navođenje ko ih je prvi rekao, vi niste — kao bi se reklo savremenim rečnikom — in, to jest u trendu“, objašnjava Đukić.
Medijska i politička scena su, prema Đukićevim rečima, strašno zatrovane i da biste na medijskoj sceni bili primećeni, morate da upotrebljavate specifičan rečnik.
„Nažalost, to se uvuklo i u diplomatski kor u Srbiji. I ima svoje objašnjenje. A to je da su diplomate danas najčešći gosti našeg najvišeg rukovodstva. Oni su se prosto odomaćili, a iz ponašanja ambasadora Skota stiče se utisak da je to njegova domaća scena, a ne inostrana i da se nalazi u gostima, u zemlji prijema. On se ponaša kao da je u svojoj zemlji, pa upotrebljava taj vokabular, kao da nije ambasador“, kaže Đukić.
Diplomata u svakoj situaciji treba da sačuva diplomatsku principijelnost, a s druge strane, kaže Đukić, i mediji, kada komuniciraju, iako se, kako kaže, radi o „žutoj štampi“, ipak treba da imaju meru kada su u pitanju diplomate.
„Taj proces je uzajaman. Diplomata će se kod nas ponašati onako kako se mi ponašamo prema njemu i osećaće se toliko slobodno, koliko mi slobodno upotrebljavamo vokabular“, zaključuje Đukić.
