Iako Vokera znamo kao šefa verifikacione misije OEBS-a na Kosovu, koji je 1999. godine optužio Srbiju za najstrašnije zločine u selu Račak, malo ljudi u Srbiji zna da je Voker bio ambasador SAD u Salvadoru od 1988. do 1992, dok je tamo besneo građanski rat.
Njegova misija u Salvadoru je bila toliko uspešna da kad je Bil Klinton pokušao da ga postavi za svog ambasadora u Panami 1993. godine, katolička crkva te zemlje se pobunila protiv tog čina, navodeći kao razlog Vokerovu navodnu umešanost u ubistva jezuitskih sveštenika u Salvadoru novembra 1989. godine, dok je bio ambasador u toj zemlji.
Takva ubistva nisu bila neobična u Salvadoru, u kojem je osamdesetih godina prošlog veka besneo građanski rat. Vlada SAD je slala finansijsku pomoć tamošnjoj vladi, a podržavali su i tzv. „odrede smrti“ vojske Salvadora, koji su ubili hiljade političkih oponenata, sindikalnih vođa, aktivista, novinara, učitelja, običnih građana širom zemlje, kao i katoličke aktiviste i zvaničnike. Tako su „odredi smrti“ 1989. ubili šest jezuitskih sveštenika, njihovu kuvaricu i njenu ćerku.
Jedan od njih je bio rektor Univerziteta Centralne Amerike, drugi zamenik rektora, obojica vodeći intelektualci koji su inače dokumentovali gde tačno odlaze američke pare u Salvadoru. U početku je vlada Salvadora pokušala da optuži levičarske gerilske snage za ubistva, a u tim pokušajima da se zataška istina o ovom zločinu je učestvovao i Vilijam Voker.
Možda je najčuvenija njegova izjava da „svako može da nabavi uniforme vojske i da to što je neko bio obučen u vojnu uniformu ne znači da je vojnik“.
Nije se rukovodio istom logikom na Kosovu, gde je odbacio mogućnost da su u Račku ubijeni vojnici koji su kasnije presvučeni u civilnu odeću. A kada je oficir vojske Salvadora kao svedok nemilih događaja predao kabinetu ambasadora SAD poverljive informacije o zločinu, Voker je, umesto da zaštiti identitet svedoka, otkrio identitet tog oficira komandi vojske Salvadora. Dakle, Voker je otkrio identitet svedoka počiniocima zločina, što je jedan komandant vojske slikovito opisao kao „bacanje svedoka u kavez sa lavovima, kako bi ga rastrzali“.
Čini se da je Voker i ranije bio čovek za „prljave poslove“ vlade Sjedinjenih Država. Pojedini američki mediji su pisali da je Voker, kao asistent američkog državnog podsekretara u birou za centralnoameričke poslove, bio desna ruka Olivera Norta i Eliota Abramsa koji su učestvovali u nelegalnoj trgovini oružjem u okviru afere Iran-Kontra 1985, a da je pre toga kao zamenik šefa misije ambasade SAD u Hondurasu učestvovao u kreiranju tzv. „kontraša“ — pobunjenika u Nikaragvi kojima je CIA pružala logističku i stručnu pomoć. Voker je vremenom pokazao neverovatnu sposobnost da događaje umanji ili preuveliča shodno potrebi.
U Salvadoru nije pozivao na vojnu akciju SAD protiv Salvadora, iako su postojali dokazi da su oružane snage Salvadora ubijale civile, ali je na Kosovu podržao vojnu akciju SAD protiv SR Jugoslavije nakon incidenta u Račku, iako se forenzički izveštaj nije slagao sa njegovim izjavama. Poznato je da je bio toliko ljut na šeficu forenzičkog tima iz Finske Helenu Rantu, koja je istraživala incident u Račku, da je polomio olovku koju je držao u ruci. Ipak, Amerika je poverovala svom čoveku za „prljave poslove“, a ne stručnjacima.
Kako mi je još 2009. godine bivši ambasador Kanade u Beogradu Džejms Biset objasnio, „Račak je bio izrežiran“, zbog potrebe NATO-a da bombarduje Jugoslaviju, kako bi za svoju 50. godišnjicu pokazao da je još uvek potreban za „svetski mir“. S obzirom da je Milošević bio relativno kooperativan sa Zapadom, po mišljenju ambasadora Biseta, Zapadu je bio neophodan „dramatičan događaj koji će da podstakne akciju u Rambujeu“, gde su održani pregovori, zvanično, da bi se rešila kriza na Kosovu, a nezvanično „da bi se postavio ultimatum koji niti Milošević niti bilo koji drugi Srbin ne bi smeo da prihvati, što bi Amerikancima dalo izgovor da bombarduju Jugoslaviju“.
Biset tvrdi da su tela nađena u Račku, prema forenzičkim nalazima, zapravo žrtve vojnog okršaja srpskih bezbednosnih snaga i OVK. S obzirom na Vokerovu prošlost, svetska javnost je morala da gleda na njegove tvrdnje sa daleko više rezerve, ali su mediji stali na stranu američke verzije događaja u Račku.
U svim ratovima u kojima je Voker na razne načine bio umešan, stradao je ogroman broj ljudi. Njihove porodice mahom nisu dobile pravdu koju zaslužuju, ali je Voker zato dobio spomenik u Račku. Gde god se našao, osigurao je trajno američko vojno prisustvo. Ako sloboda ikada stigne na Kosovo pod američkom okupacijom, smatram da Vokerov spomenik ne treba da se sruši, već da, uz novu tablu sa istinom o Vilijamu Vokeru, ostane kao podsetnik za svetsku javnost, koja ne sme da dozvoli da ih neki novi Voker ponovo obmane.
