Akt o tome potpisali su u Moskvi pokojni ruski patrijarh Aleksije Drugi i poglavar Ruske zagranične crkve mitropolit Lavr. Nije tajna da je u otklanjanju raskola među ruskim pravoslavcima veliki doprinos dao ruski predsednik Vladimir Putin.
Naime, milioni Rusa su tokom i posle građanskog rata napustili Rusiju, zbog neslaganja s novim poretkom. Počelo je tako što su ruski ahrijereji 1920. godine u Konstantinopolju oformili Visoku crkvenu upravu u dijaspori, na čelu sa mitropolitom kijevskim i galičkim Antonijem Hrapovickim.
Približavanje dva ogranka ruskog pravoslavlja je počelo 1988. godine, kada su sveštenici i episkopi Ruske pravoslavne zagranične crkve uzeli učešća u obeležavanju hiljadugodišnjice pokrštavanja Rusije. Zatim se ruski predsednik 2003. tokom posete SAD sastao sa predstavnicima te crkve i uručio im pismo od patrijarha Aleksija Drugog sa pozivom da posete Rusiju. Konačno prevazilaženje podele dogodilo se u maju 2007. potpisivanjem Akta u kom se kaže da je RPZC neodvojivi ali autonomni deo RPC.
Starešina Podvorja Ruske pravoslavne crkve u Beogradu, protojerej stavrofor Vitalij Tarasjev kaže da je to bio veliki dan koji je pokazao da je ruski narod najozbiljnije pristupio svom duhovnom preporodu.
„Svaki raskol je jedna rana na telu Hristovom, odnosno na Crkvi, koju oseća svako od nas i ta rana je bila izuzetno duboka i bolna što se tiče Rusije. Zaista je veliki podvig što je ova generacija i sveštenoslužitelja i vernika na čelu sa patrijarhom Aleksijem Drugim sa jedne strane i svi vernici Ruske pravoslavne crkve koji su se nalazili u krilu Zagranične ruske crkve našli duhovne snage da prevaziđu taj raskol koji je bio posledica Oktobarske revolucije i da počnemo ponovo zajedno da živimo jedan normalan crkveni život“, kaže za Sputnjik otac Vitalij.
On ističe da taj događaj nema samo direktnu pozitivnu posledicu samo za Rusiju i RPC, već i za ceo hrišćanski svet jer jedinstvo jedne crkve je jako bitno i za sve ostale pravoslavne i druge hrišćane.
Zato taj događaj zaslužuje našu najveću pažnju i treba uvek da ga se sećamo molitveno da ne bi došlo neko slično iskušenje, napominje ruski sveštenik.
Inače, Srbija je imala posebno mesto za Zagraničnu crkvu koja je od 1921. do 1944. imala centar u Sremskim Karlovcima, gde je održan i Prvi ruski crkveni sabor u dijaspori.
„SPC i srpski narod su toplo prihvatili ruske izbeglice nakon Oktobarske revolucije, a svi arhijereji, na čelu sa mitropolitom Antonijem Hrapovickim koji je bio duhovni predvodnik Rusa u rasejanju, uživali su veliko i bratsko gostoprimstvo srpskog naroda“, podseća otac Vitalij. On izražava duboku zahvalnost i SPC, i njenim vernicima koji su, kako kaže, omogućili da barem jedan deo ruskih vernika slobodno živi i diše.
Mitropolit Antonije je inače do smrti živeo u Srbiji, umro je avgusta 1936. i sahranjen je u kripti Iverske kapele u Beogradu.
Starešina Podvorja RPC u Srbiji iznosi još jedan malo poznat detalj poznat u celom pravoslavnom svetu: da je svetitelj Jovan Šangajski, koji je bio na ovim prostorima, rukopoložen u episkopski čin u Svetotrojičkom hramu Podvorje na Tašmajdanu.
„Mi smo i preko te divne i svete ličnosti takođe vrlo vezani za Rusku zagraničnu crkvu, njen život i sudbinu“, navodi otac Vitalij.
