„Dos Patrias“ je nastao inspirisan poemom Hoze Martija u revolucionarnoj kubanskoj filmskoj školi Eskuela internasional de sine y television, u radionici čuvenog Vernera Hercoga. Kažite nam nešto više o školi i zašto je scenario Vašeg filma ta poema?
— To je jako značajna škola, ne samo za Latinsku Ameriku, već i za svetsku kinematografiju, jedan je od stubova novog latinoameričkog filma. Pre svega je važna za zemlje sa kolonijalnom prošlošću, koje nemaju svoju kulturu, pa ni kinematografiju. Njihova istorija je istorija njihovog kolonizatora i kompletna je laž. Radionica koju su organizovali Evropljani je bila prilično skupa, meni je Filmski centar Srbije pomogao da odem, kao recimo ekipi iz Kolumbije. Bilo je zanimljivih ljudi, ali svega nekoliko reditelja, pre bi ih nazvao zapadnjačkim filmmejkerima. Ne želim da zvučim arogantno. Jednostavno, to je moj utisak. Trudio sam se da „Dos Patrias“ bude kubanski film, da upoznam Kubu i priđem joj iz kubanskog ugla. Uz to dolazim iz zemlje koja ima potpuno slične delove prošlosti, u tom smislu mi je mnogo lakše. Trudio sam se da ne posmatram stvari kao običan Evropljanin, sa predrasudama, koji površno prikazuje celu stvar. Okupirala me je druga otadžbina koju Marti pominje u pesmi, a to je noć. Dopala mi se ideja o revolucionaru koji deluje u noći, koji se bori za svoju zemlju.
Kakvi su Vam utisci, kako Kuba živi posle smrti Fidela Kastra, koliko se promenila? Često nam stižu informacije o američkim ulaganjima u kubanski turizam.
— Mislim da su te informacije evropski pogledi na Kubu, a njima je jako važno da ih ne gledamo evropskim naočarima, treba da ih shvatimo da bismo to analizirali. To su verovatno specijalne ekonomske zone koje Kubanci koriste kao i Kinezi, pošto su krenuli da primenjuju taj kinesko–vijetnamski model u skladu sa Raulovom kovanicom, prosperitetan i održiv socijalizam. Ne verujem da će to suštinski promeniti stvar. Ljudi hoće da zarade, jenkijevski imperijalizam blokira ih pedeset godina. Raulov sastanak sa Obamom je kubanska inicijativa, ne američka. Raul je izborio oslobađanje čuvene kubanske petorke posle šesnaest godina zatvora upravo zbog tog sastanka i napravio je prve korake ka popuštanju blokade. Videćemo kako će to ići sada kada se promenila situacija u Americi.
Prateći na društvenim mrežama političko-ekonomski forum u Pekingu, komentarisali ste pad Evrope, koja posle pada Berlinskog zida diže nove ograde, i uspon Kine, koja je, kako kažete, na Tjenanmenu odbranila kineski zid socijalizma i sada zida mostove širom sveta. Pitamo se koliko još mladih na taj način posmatra i komentariše taj događaj?
— Kinezi stvarno prave čudo, mislim da se tamo dešava istorijski momenat koji mnogi ne vide. Moj cilj je da to prikažem. Ljudi tuguju, kažu da je istorija konačna, da više ništa nema smisla. Pokušavam da im dojavim da živimo u veoma zanimljivom vremenu koje nudi napredak, koliko god se njima činilo da nije tako, jer je Evropa sada slepo crevo sveta. Ovde je katastrofa, ali nas treba da je baš briga za to. Značajna je vest da smo mi tako dobro primljeni na forumu u Pekingu, mi smo, ako sam dobro shvatio, najznačajnija zemlja za „Put svile“ u ovom delu sveta. Tamo se ručalo uz „Tamo daleko“. Najveća zemlja sveta nas tako prihvata, mislim da je to sjajna stvar, kao i „Put svile“. Kinezi imaju grandiozne planove, jedan za 100 godina Komunističke partije i drugi koji treba da sprovedu do 2049. godine povodom sto godina Narodne Republike. Da bi sve to postigli, njima je potreban mir, svetski mir. Održavaju ga tako što će povući za sobom nerazvijene zemlje u progres. Ali i razvijene, među kojima je Rusija glavni partner.
Šta to znači za kinematografiju? Pomenuli ste sjajan razvoj latinoameričkog filma koji osvaja svet, o kojem mi malo znamo, a tek o kineskom ne znamo ništa.
— Već se mnogo toga zanimljivog dešava. Otvaraju se kineski kulturni centri, radi se na saradnji. Moj fakultet, Fakultet dramskih umetnosti, poveo je pre neki dan studente u Kinu da snimaju filmove. To nije prvi put, a moj kolega Marko Grba Sing dobio je na jednom značajnom festivalu u Švajcarskoj nagradu za najinovativniji film, a snimio ga je u Kini upravo u okviru tog programa koji se zove „Luk in Čajna“. Moram ovo da dodam, gledao sam tokom Nedelje kineskog filma u Beogradu intervju sa mladim kineskim rediteljem koji je uradio film o nekim biciklistima. Novinarka je konstatovala da mora da mu je bilo teško da snimi prvi film, a on ju je samo gledao i rekao: „Pa u Kini uopšte nije teško snimiti film“. Kina je čudo čije razmere mi još ne razumemo.
„Banditi u potrazi za mamom“, to je ime Vašeg prvog dugometražnog filma, čija se premijera očekuje na jesen. Ponovo se bavite socijalnim temama, predstavićete ljude sa margine.
— To je jedna tomsojerovska priča iz Beograda. Reč je o deci koja su ostala bez mame, iz romske populacije su, žive u urbanom kraju grada. Mama ih je napustila, a oni su počeli da beže iz škole, lutaju ulicama tražeći neko zadovoljenje, mir koji samo mama može da im pruži. Ta priča mi je bila zanimljiva, upoznao sam ih takođe lutajući ulicama. Njih zapravo zna ceo grad. Prvo sam snimio kratki dokumentarac o njima, a onda sam to poželeo da prevedem i na jezik igranog filma.
