Magistar pravnih nauka, pirotehničar u JNA, penzionisani zastavnik prve klase Radovan Kecojević kaže da ga još more sećanja na ovaj događaj, spaljena i tupim predmetima smrskana tela vojnika koji su bili deca. Te scene duboko su se ukorenile u moju svest, neprekidno su u mojim mislima, kaže Kecojević.
„Nije to bio obračun, već krvava zaseda u kojoj je izmasakrirana vojska. To je bio cilj, oni drugi izlaz nisu imali, čekali su noć da organizuju masakr. Tako se i desilo. Iskoristili su momenat izvlačenja vojske i mig iz Sarajeva odakle je naređeno da se uradi ono što se desilo u Dobrovoljačkoj, da bukne rat. To je bio cilj kako bi se oslobodili Srba za sva vremena“, kaže Kecojević.
Tačan broj žrtava u ovom masakru nije utvrđen, pošto se mnogi vode kao nestali. Najčešće se govori o 50 poginulih vojnika, ali naš sagovornik tvrdi da ih je bilo mnogo više, da su stradali i civili koji su prethodno pobegli iz Hrvatske, koji su našli utočište u kasarni. „Cela noć je vrila od transporta mrtvih. To sam gledao svojim očima“, priseća se Kecojević koji je kao pirotehničar obišao mesto zločina da bi sprečio dalje eksplozije, jer su razbacani projektili bili na sve strane.
„Tu je pobijeno 220 ljudi, sigurno. Zna se i gde su im grobnice, sve stoji u mojoj knjizi, to je slikovito prikazano, ali se o tome ćuti. Mislim da mi slabo vršimo istraživanja. Da li je u pitanju novac ili su to opet neki mutni razgovori zbog odnosa između država… U tom pravcu se i praktično sve odvija, polako priča o događaju izumire dok odu generacije koje su u tome učestvovale. Onda će se i sve to zaboraviti. Najverovatnije“, priča naš sagovornik.
Svoja sećanja na pogibiju nevinih civila i vojnika Kecojević je sabrao u knjizi „I krv je gorela — Tuzlanska kolona 1992“. To je, kaže, njegov doprinos istini. On za tragični događaj ne optužuje samo muslimanske formacije. Smatra da deo odgovornosti za smrt ljudi ima komanda Jugoslovenske narodne armije, koja je loše organizovala povlačenje vojske.
„Kriva je i organizacija te jedinice, garnizona koji je organizovao ešalon prilikom izvlačenja. Poslednjih deset dana pre izvlačenja vojnika iz kasarne, rezervisti su u talasima dolazili i odlazili iz garnizona. Niko nije vodio računa o tome ko odlazi a ko dolazi, sa oružjem ili bez“, naglašava Kecojević.
Istražioci Haškog suda su 2003. predmet „Tuzlanska kolona“ ustupili Tužilaštvu BiH, smatrajući da ima dovoljno dokaza za pokretanje istražnog postupka protiv 9 osoba, a za 4 se osnovano sumnja da su počinili krivično delo ratni zločin.
U maju 2007. na teritoriji Srbije uhapšen je Ilija Jurišić, koji je u vreme napada bio visoki starešina Ministarstva unutrašnjih poslova BiH i dežurni Operativnog štaba Javne bezbednosti Tuzla. Prvostepena presuda Specijalnog suda za ratne zločine u Beogradu je za Iliju Jurišića glasila — 12 godina zatvora, ali je 2010. Apelacioni sud u Beogradu vratio taj predmet na početak. Svi osumnjičeni za napad su na slobodi.
Na kraju razgovora za Sputnjik Kecojević, koji je odmah posle tog događaja napustio BiH, ali i JNA jer nije želeo da učestvuje u građanskom ratu, kaže da ga nikada nisu pozvali da svedoči na sudu. „Imao sam samo jedan poziv nakon što je objavljena moja knjiga, sa skrivenog broja. Ta osoba mi je rekla: Trebalo je da dođete kod nas da se dogovorimo o ceni, pa da se knjiga ne objavi. Spustio sam slušalicu“, kaže Kecojević.
U Tuzli se 15. maj slavi kao Dan oslobođenja.
