— Srbija je jedina zemlja bez mora koja je učestvovala na prvenstvu koje je okupilo osamnaest ekipa iz celog sveta. U zastavu Srbije na belom jedru, dok je pored njih prolazila, gledale su ekipe najiskusnijih pomorskih sila Velike Britanije, Porugalije, domaćina Italije, Belgije, ali i Nemačke koja u ovaj sport mnogo ulaže.
Skiper našeg tima je skromni mladić, koji radi na vojnom brodu u Novom Sadu. Poručnik korvete Aleksandar Jovanović je i vicešampion sveta u kategoriji mikro toner sa svojom civilnom jedriličarskom ekipom. Na ovakvim takmičenjima za uspeh je presudna ljubav prema Srbiji, ovaj sport zahteva izuzetnu veštinu, ali pre svega veliku ljubav, ističe Jovanović.
„To je izuzetno zadovoljstvo, kretati se velikom brzinom bez motora i drugih pomagala, samo svojom veštinom i jedrima. Koristimo samo ono što nam je dala priroda, vetar. Do bilo koje tačke na zemljinoj kugli možemo doći vodenim putevima samo uz poznavanje vetra i prirode“, kaže Jovanović za Sputnjik.
im lider ekipe Vojske Srbije je iskusni kapetan fregate Srđan Miljković. Potvrđuje nam da je jedrenje sport strasti i posvećenosti, da je to poezija kretanja. Pitali smo ga kako je moguće postići ovakvu harmoniju, kretati se „u vetar“, sa ljudima koji se veći deo dana, pa i života u vojsci, kreću po komandi.
„U vojsci imamo jednoobraznu ekipu, svi smo jedno, svi na jedinstven način gazimo strojevi korak, svi sinhronizovano idemo pravo. Ovde nijedno od tih pravila ne važi. Na brodu mora svako da bude specifičan na svoj način. Skiper u datom momentu mora ispravno da reaguje, ljudi oko njega odgovaraju za svoj deo posla na brodu. Kada sve to skupimo u jednu celinu — dobijemo rezultat“, objašnjava kapetan fregate Srđan Miljković.
Jedriličari Vojske Srbije nisu sujeverni, imaju ženu na brodu. Za kadetkinju druge godine Jelenu Paunović kažu da na brodu ona nije žena — ona je deo tima. Jelena je izabrala jedrenje među gotovo petnaest sportova koje je moguće trenirati na Vojnoj Akademiji.
„Gajim veliku ljubav prema vodenim sportovima, zato sam se opredelila za jedriličarsku sekciju. Taj poziv mi je poseban, volim vodu, dugo sam se bavila plivanjem. Još nisam izabrala smer, ali sam sigurna da ću se opredeliti za rečne jedinice“, odlučna je Jelena.
Za razliku od pomorskih sila, zemalja koje imaju savršene uslove za pripremu za takmičenja, pripadnici Vojske Srbije treniraju na Savi i Dunavu. U šali kažu da za razliku od onih koji jedre na moru, treniraju u mestu.
„U većini slučajeva trening zaista izgleda tako. Kada jedrimo uzvodno, bukvalno stojimo u mestu, jer se matica reke poništava jačinom vetra. Mi jedrimo, čini nam se da idemo brzo, a zapravo stojimo u mestu. To je prednost, ali i mana. Srećom, u dobrim smo odnosima sa privatnim jedriličarskim klubovima, pa imamo mogućnost da jedrimo u zimovnicima, kao što je brodogradilište na Savi, tu nema matice, pa uz pomoć slabijeg vetra možemo da treniramo“, objašnjava poručnik korvete Aleksandar Jovanović.
Tokom boravka, našu delegaciju primili su gradonačelnik grada Livorna i načelnik Pomorske vojne akademije Republike Italije, a u centru Livorna održana je parada svih delegacija, pa su zastavu Srbije pozdravili brojni građani. Za najbolju ekipu Vojske Srbije nema odmora. U toku su pripreme za regatu „Zorana Radosavljevića“, koja se ove godine održava 27. maja. To je posebno takmičenje posvećeno njihovom kolegi, pilotu koji je poginuo u borbi protiv NATO avijacije 1999. godine. Radosavljević je bio pasionirani jedriličar, osnivač je dva srpska jedriličarska kluba.
Pored sagovornika Sputnjika, deo ekipe koja se u Srbiju vratila sa sjajnim rezultatom bili su i potporučnik Nikola Popov i kadeti Nikola Radosavljević i Uroš Kostić.
