Predizborna matematika, ipak, pokazuje i da Le Penova nije sasvim bez šansi — sve će zavisiti od pristalica kandidata poraženih u prvom krugu, pre svih od pristalica Fransoa Fijona s desnog centra i ekstremnog levičara Žan-Lika Melanšona — a novu nepoznanicu u francuske izbore unelo je, u petak uveče, objavljivanje ogromne količine hakovanih podataka iz Makronove predsedničke kampanje, čiji će se efekat, bude li ga, otkriti tek u nedelju kad Francuzi budu glasali.
U slučaju, ipak, da potpuni preokreti izostane, da li će porazom Marin le Pen biti okončana antisistemska revolucija u zapadnom svetu? Ili je, nasuprot tome, Emanuel Makron poslednja nada vladajućeg establišmenta, kao što sugeriše „Dojče vele“? Da li će, kako tvrdi Le Penova, Francuskom posle ovih izbora sigurno zavladati jedna žena — ili ona sama, ili Angela Merkel — i kakvog će to uticaja imati na budućnost Francuske i Evropske unije?
O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili saradnik Instituta za političke studije Dušan Dostanić i Aleksandar Mitić, predsednik Centra za strateške alternative.
„Makron je i u TV debati dvoje predsedničkih kandidata, održanoj u sredu uveče, pokazao da je bled i bezličan kandidat, kao i tokom čitave kampanje, ali njegov glavni zadatak bio je da ne napravi neku kardinalnu grešku. I u tome je uglavnom uspeo“, kaže Aleksandar Mitić.
Nasuprot Makronu, „Le Penova je uspela da uđe u biračko telo drugih partija, i levo i desno od centra, ali njene poruke nisu bile do kraja razumljive. Francuska je isuviše duboko u vladajućem, globalističkom sistemu, i njena protekcionistička zalaganja, koliko god da inspirišu, toliko i plaše određene krugove tamošnjeg društva. Upravo zbog toga, ovaj rezultat od 60 prema 40 odsto u ovom trenutku deluje realno… To je posledica očekivane, jake mobilizacije čitavog establišmenta, i spolja i iznutra“, odgovara Sputnjikov sagovornik na pitanje da li je Makronova pobeda, praktično, izvesna.
Najdžel Faraž, najpoznatije lice „bregzita“, koji je ovih dana podržao Le Penovu, ukazuje na teret njenog oca Žan-Marija le Pena, na njegov antisemitizam i veze sa višijevskom Francuskom, i kaže da bi, s obzirom na raspoloženje naroda, ona danas vodila u anketama, samo da se preziva drugačije.
„To je prilično tačno. Ali to onda znači da je Makronova glavna prednost u tome što se preziva Makron, a ne Le Pen. Ovi napadi na Le Penovu, preko njenog oca, znače da njeni protivnici zapravo i nemaju druge snažne argumente protiv nje“, komentariše Dušan Dostanić. „Možemo da se slažemo ili ne slažemo s Marin le Pen, ali ona barem postavlja prava pitanja. A Makron, ne samo što ne daje odgovore na pitanja koja postavlja njegova protivnica, nego i ne vidi potrebu da uopšte postavi ta pitanja“.
Neka istraživanja pokazuju da Marin le Pen ipak nije sasvim bez šansi. Uz nešto nižu izlaznost, od oko 75 odsto, i pod uslovom da ona na glasanje izvede 90 odsto svojih potencijalnih birača a da izađe 70 odsto svih ostalih, Marin le Pen mogla bi da odnese tesnu pobedu.
„Le Penova i dalje ima određene šanse“, ukazuje Aleksandar Mitić. „Ona mora da pridobije glasače konzervativne desnice, Fijonove pristalice kojima se ne sviđa Makronov liberalni program. I podjednako joj je važno da Melanšonovi birači masovno bojkotuju izbore. Zna se da oni neće glasati za nju u velikom procentu, i zato joj je važno da im maksimalno ogadi Makrona kao kandidata krupnog kapitala i globalizacije, kojima se oni protive. I treći uslov je drastično manja izlaznost u drugom krugu. Šanse za Le Penovu, dakle, nisu velike, ali ako bi se ova tri uslova ispunila, one bi mogle da postoje“.
„Dojče vele“ citira Kristofa Barbijea, novinara francuskog „Ekspresa“, koji kaže da bi „Makron mogao da bude taj koji će uvesti Le Penovu u kabinet predsednika. Ako Makron propadne, sledeći predsednik biće Marin le Pen ili njena sestričina Marion Marešal le Pen. Ovo je poslednji trenutak da se stvari u Francuskoj poprave, kako se ne bi uletelo u opasnu avanturu s populizmom“.
Dušan Dostanić objašnjava razloge ovakve ocene: „Multikulturalistički projekat društva, levo-liberalni, nalazi se u strukturalnoj krizi, koja se ogleda u rastu nezaposlenosti, nestanku tradicionalnih, porodičnih vrednosti, demografskim problemima, narastajućim birokratskim kapacitetima EU koji pokazuju značajan deficit demokratije, a paralelno s tim tu je i kriza evra… Iz svih tih problema ne može se izaći tako što će se birati da se ne donose odluke, tako što će se nastaviti starim putem, a to je ono što nudi Makron — da se, recimo, problem viška Evropske unije rešava sa još više Evropske unije. A to znači da će se, bez obzira na ishod ovih izbora, problemi na koje sad ukazuje Nacionalni front, ponovo pojaviti… Ukoliko Makron bude insistirao na federalizaciji EU, na pomeranju ka fiskalnoj uniji, a to znači i ka političkoj uniji, svi pobrojani strukturalni problemi levo-liberalnog društva postaće još dublji. Tako da vreme, zapravo, radi za Marin le Pen“.
S druge strane, „Mond diplomatik“ u jednom nedavnom tekstu predviđao je da će aktuelni sistem na kraju ipak prevladati, ne zato što je dobar, već zato što se ljudi plaše promene. A i kada se usude da glasaju za promenu, treba tome dodati, promena izostane, o čemu svedoče već i tekući preobražaj Donalda Trampa i potpuno pogaženi rezultat grčkog referenduma o merama štednje.
Da li to znači da je uzaludna nada da vladajući poredak na Zapadu može da bude promenjen mirno, demokratskim glasanjem, iznutra?
Aleksandar Mitić smatra da će pritisak protiv sistema nastaviti da raste: „Ako se pogledaju rezultati prvog kruga francuskih izbora, i saberu rezultati svih antisistemski raspoloženih kandidata, dolazi se do cifre od preko 50 odsto. Sistem u Francuskoj, ovakav kakav jeste, neodrživ je. A Makron ne može da ponudi onakvu Evropsku uniju kakvu većinska Francuska želi. Bez obzira na to što je čitav establišment sad pogurao Makrona, ne vidim mogućnost za dugoročnu stabilnost Francuske sa ovolikim brojem nezadovoljnika. I zbog toga mislim i da ćemo, umesto stabilnije, u narednih nekoliko godina videti još nestabilniju Evropsku uniju“.
„Za tradicionalnu desnicu, konzervativnu, nacionalnu“ — dakle, za protivnike sadašnjeg poretka na liberalnom Zapadu — „vreme tek dolazi“, zaključuje Dušan Dostanić.
