Multietničnost kao Zapadni koncept održivosti za države bivše SFRJ raspala se kao mehur od sapunice onog dana kada je makedonski narod upao u parlament u Skoplju. Iz tog mehura, međutim, ispale su zaboravljene ideje Zapada o prekrajanju granica na Balkanu, i to po etničkim celinama, jer se ispostavilo da plan „A“ o „mini-multietničkim državama“ nije održivo rešenje.
Priča o stvaranju etničkih država na Balkanu upravo je i bila razlog da se Srbija označi kao nacionalistička, sa pretenzijama na teritorije drugih jugoslovenskih republika gde su živeli Srbi. Utoliko pre je Zapad i uspeo da ubedi svet da Jugoslaviju treba podeliti po avnojevskim granicama, kako bi se sprečilo stvaranje „Velike Srbije“.
Danas, dvadeset i kusur godina od krvavog rata na Balkanu, Zapad je taj koji, sve češćim medijskim spinovima i probnim balonima, zagovara Veliku Srbiju, Hrvatsku, Albaniju… Ali, malo bolji poznavaoci prilika znaju da su „etnički čiste države“ bile oduvek plan „B“ Zapada za Balkan, ukoliko se pokaže da „multietnička“ varijanta za njih predstavlja prepreku. Vreme za raspakivanje tog plana je očito došlo i, uz malo dolivanja „ulja na vatru“, on bi mogao ponovo da se aktivira.
Otuda ponovo nemirna Bosna, usijana Makedonija, halapljiva Albanija, politički nestabilna Hrvatska, i na kraju Srbija, koja se kako-tako još drži uspravno, doduše sa gorućim problemom Kosova.
Pitanje je zašto?
Ne samo da je etnički čistim državama mnogo lakše upravljati, već ih je lakše i kontrolisati, ali i ubediti da urade ono što zapadnim kreatorima ovdašnje politike, s obzirom na geostrateški položaj, odgovara. Bilo da je u pitanju izgradnja nuklearnog postrojenja, baze za NATO, ili korišćenje resursa te države u slučaju neke svetske krize, rata i tako dalje, etnički čistim političkim korpusom mnogo je lakše manipulisati nego onim koji u sebi ima procenat pripadnika manjina koje su „zaostale“ posle ratova na Balkanu iz bivših država.
Kosovo je najbolji primer za to. U tom eksperimentu su sadržani svi elementi dvostrukog presedana Zapada, o planu etnički čistih država na Balkanu. Evo i zašto. Dajući nezavisnost Kosovu, bez saglasnosti Srbije i Ujedinjenih nacija, Zapad je pokušao da, na teritoriji jedne suverene države, manjinskoj zajednici — Albancima, koji su činili većinu na toj teritoriji Srbije, omogući da stvore novu „državu“.
Zapad je želeo da vidi da li je takav koncept održiv, i ako bi se pokazalo da jeste, lako bi bio primenljiv svuda u svetu, posebno gde su međuetnički ili religijski sukobi mnogo veći, a resursi nafte, zlata, gasa znatno bogatiji… Da je „model“ Kosova dobio 100 odsto prođu, Zapad bi ga bez pardona primenjivao prema sopstvenim geopolitičkim potrebama.
Međutim, ono što se u prvi mah učinilo kao uspešan projekat u takvim „mini-državama“ Balkana, brzo se pokazalo kao problem. Na Kosovu je ostalo dovoljno većinskog naroda — Srba, zbog čega se ispostavilo da manjinska zajednica — Albanci — koja je postala većinska, ipak ne može da donosi samostalno odluke bez Srba. Ovaj deo je bitan čisto zbog privida demokratičnosti, u koju se Zapad, inače, kune. Međutim, ispostavilo se da koncept takve „multietničke“ države Kosovo nije održiv, i da je višak nealbanskog stanovništva trebalo svesti na minimum, ako se žele donositi odluke koje su po volji Zapada, a bez mnogo talasanja i sukoba. Problem viška rešio se na jednostavan način — silom. Posle 2004. godine i pogroma nad srpskim stanovništvom, Kosovo je faktički postalo etnički čista albanska sredina sa zanemarljivim procentom Srba i u društvu i u politici, koja nije ni na koji način mogla da utiče na to da Kosovo 2008. proglasi nezavisnost. Međutim, pokazalo se veoma brzo da presedan Kosova ne može biti presedan, jer je proglašenje nezavisnosti probudilo uspavane separatiste u brojnim evropskim zemljama, te otuda pet država-članica EU ni danas nije priznalo Kosovo, koje, opet, gotovo i da ne funkcioniše iznutra.
Ni Bosna i Hercegovina nije se pokazala kao uspešan projekat, iako tamo dva većinska naroda, Srbi i Bošnjaci, faktički žive u dve poddržave u sastavu jedne. Podela Bosne priča je stara koliko i sama država, ali samostalna muslimanska država usred Evrope nikada nije bila prijemčiva ostalim evropskim državama, te se pribeglo rešenju koje je sada na snazi, a od kojeg, bar zasad, nema boljeg.
Hrvatska, iako je deo EU, još se ne snalazi u novom odelu, a čini se da nacionalna orijentacija — biti Hrvat, a ne „Europejac“ — sve više uzima maha u ovoj državi.
Makedonija, kojoj na vrata kuca podela države između Albanaca i Makedonaca, vrlo brzo bi mogla da se pretvori u buktinju, koja se ne bi tako lako ugasila.
Crna Gora je već obukla šinjel NATO-a, te je do daljeg njena sudbina vezana za aspiracije ove vojne organizacije.
I na kraju — Albanija. Velikoalbanske ideje kojima se preti EU iz Tirane i Prištine nisu se sad slučajno pojavile. Evropa to zna, a strah od činjenice da bi realizacija ove ideje promenila ne samo granice Balkana već i Evrope više je nego prisutan.
S obzirom na aspiracije Albanaca — svi Albanci pod jednom kapom — EU će morati ili da lupi rukom o sto, ili da se prepusti ideji o etnički čistim državama na Balkanu. U tom slučaju, čekaju je i prekrajanja granica unutar država same EU. Pitanje je, dakle, i da li Amerika želi da EU kao zajednica uopšte opstane.
Ako ovome dodamo i bes Turske usmeren ka EU, nije nemoguće da upravo ova država, čije se carstvo prostiralo gotovo do Beča, dâ krila najmnogoljudnijoj evropskoj naciji — Albancima — da krenu u „osvajanje“ svojih teritorija. U tom scenariju ne bi bilo samo novog balkanskog rata već bi buknula cela Evropa, a profit iz nečega takvog mogli bi da izvuku Amerika i, naravno, NATO.
U tom redosledu stvari, ne samo da ne bi bilo Balkana, nego ni samostalne Evrope.
