„Kako čovek odlučuje šta da jede i koliko? Čini se da je osećaj sitosti proizvod rada nekoliko lanaca neurona koji upravljaju potrošnjom različitih vrsta nutrijenata. Naše otkriće i ovo istraživanje su me naterali da potpuno drugačije gledam na to kako radi metabolizam“, izjavio je Metju Gilum sa Univerziteta u Kopenhagenu.
Hormon FGF21 je odavno poznat biolozima. Ranije su naučnici smatrali da jetra u toku jela luči ovu supstancu i pomaže telu da nesmetano menja nivo insulina, pripremajući organizam za priliv glukoze i drugih supstanci. Pre dve godine, Gilum i njegove kolege, kao i još jedna grupa naučnika, istovremeno su otkrili da je onemogućavanje gena povezanog sa proizvodnjom FGF21 dovodilo do krajnje zanimljivih posledica u organizmima miševa i majmuna.
Životinje su, prema rečima Giluma, postajali prave sladokusce i jele slatku hranu praktično neprekidno, čak i ako su odavno bile site. Unos hormona u telo ovih miševa dovodilo je do suprotnih posledica — slatko ih nije interesovalo.
U novom radu danski biolozi su odlučili da provere da li FGF21 igra sličnu ulogu u ljudskom telu, u čijoj se ishrani, za razliku od miševa, slatkiši redovno pojavljuju, ili je slična „sposobnost“ jedinstvena karakteristika životinja. Da bi to uradili, istraživači su analizirali podatke o ishrani skoro 6,5 hiljada volontera koji su učestvovali u projektu „Inter 99“ i sakupili uzorke njihove DNK za poređenje strukture FGF21.
Ispostavilo se da FGF21 zaista kontroliše želju za slatkišima i kod ljudi. Istraživači su uspeli da izdvoje jednu verziju tog gena, RS838133, a prisustvo njegove dve kopije u DNK je značajno povećavalo verovatnoću da osoba voli slatkiše.
Svoja otkrića naučnici su proverili tokom neobičnog eksperimenta. Oni su pozvali nekoliko „običnih“ ljudi i onih koji vole slatkiše da prođu jednostavan test „snage volje“ — da pojedu nekoliko kašičica šećera, a zatim gladuju narednih 12 sati. Tokom ovog „gladovanja“ naučnici su periodično uzimali uzorke krvi i pljuvačne uzorke dobrovoljaca, posmatrajući promene u nivou FGF21.
Naučnici ističu da je reakcija na konzumiranje šećera i kod jednih i kod drugih bila ista — nivo FGF21 u njihovoj krvi naglo je porastao reagujući na priliv kalorija. S druge strane, koncentracija FGF21 u krvi osoba koje ne vole slatkiše bila je znatno veća krajem eksperimenta nego kod ljubitelja slatkog. Takve razlike mogu da se objasne jer ovi drugi jedu više šećera kad su već siti nego ljudi koji ne vole slatkiše.
Zanimljivo je da je prisustvo ove mutacije u FGF21 povezano sa dva druga poroka — željom za alkoholom i duvanom. Istraživači smatraju da se to objašnjava činjenicom da FGF21 i sa njim povezani hormoni direktno deluju na centar za zadovoljstvo u mozgu čoveka i menjaju njegov rad. Kako taj odnos tačno funkcioniše, Gilum i njegove kolege planiraju da saznaju u toku daljih, širih eksperimenata sa volonterima.
