„Naša prethodna istraživanja pokazala su da ljudi koji psuju bolje podnose bol od onih koji ga trpe u sebi. Razlog za ovo možda leži u činjenici da psovke stimulišu simpatički nervni sistem, onaj njegov deo toga koji mobiliše telo i čini da srce jače lupa u opasnim situacijama. Ako je tako, onda ljudi koji psuju treba da postanu jači, što smo i proverili“, ispričao je Ričard Stivens sa Kilskog univerziteta (Nemačka).
Stevens i njegove kolege sakupili su tridesetak volontera, od kojih je svaki prošao jedan od tipičnih testova snage ili izdržljivosti — okretao je pedale na stacionarnom biciklu do iznemoglosti ili je stezanjem ekspandera.
Polovina učesnika eksperimenta bila je zamoljena da psuje pre testa. Tokom vežbanja, naučnici su pratili rad srca i druge simptome fizioloških aktivnosti povezane sa radom simpatičkog nervnog sistema i koji su, kako su naučnici pretpostavili, mogli da učine dobrovoljce jačim.
Ispostavilo se da je psovanje zaista činilo sportiste jačim — njihova snaga je bila 10 odsto veća tokom rada na sobnom biciklu i 20 odsto veća tokom stezanja ekspandera. Kada su naučnici uporedili ove rezultate sa uzorcima, dočekalo ih je iznenađenje — utvrđeno je da trening sa psovkama i fiziološka reakcija na opasnost nemaju ništa zajedničko.
Ovo se ispoljavalo u tome što je frekvencija otkucaja srca, varijacije u pulsu, arterijski pritisak i električna svojstva kože ni na koji način nisu razlikovale kod sportista koji su tokom vežbanja ćutali i onih koji su počinjali psovkama. Zbog toga za sada ostaje zagonetka zbog čega psovke mobilišu čoveka i čine ga izdržljivijim. Stivens se šali da još uvek sasvim ne razumemo moć ružnih reči.
„Mi ne govorimo ljudima nešto što već ne znaju, već to potvrđujemo na sistematičan i objektivan način“, dodao je on. „Mislim da ljudi instinktivno posežu za psovkama kada se povrede ili kada im je potreban dodatni podsticaj da nešto postignu“, zaključio je Stivens.