Može to da se dogodi i za koju godinu, ali nije luk u oči ako neka nova, drugačija i demokratskija parlamentarna većina vrati Crnu Goru pravoj Crnoj Gori i njenim građanima i za koju deceniju.
Istorija država duža je od istorije vojnih blokova, pa taman oni bili i produžena udarna pesnica američke vojne industrije koja se sasvim slučajno zove NATO. Svakako, život neuporedivo duže traje od mandata, ma koliko ih glavaš iz Nikšića imao.
U danu kad je crnogorska parlamentarna većina pojačana (opozicionim) Rankom Krivokapićem i njegovim poslanicima definitivno rekla „da“ Briselu i ispoštovala Đukanovićevo onomadašnje „pristajem“ koje je izustio Vašingtonu, stvarna geopolitička raspodela moći nije promenjena ama baš nimalo.
Ordenja je bilo nekad
Ruska Federacija koja sa pravom ne gleda na proširenje NATO-a kao na bezbednosno pitanje već kao približavanje i okruživanje njenih granica, ne otvara šampanjac i ne služi kavijar u Kremlju posle vesti iz Podgorice, ali i ne jadikuje niti se, što bi časni Crnogorci rekli, o jadu zabavlja.
Da je htela da bije ovu bitku, dobila bi je. Dakle, opasnosti nema, pa je reagovano samo na nivou saveta sestri koja je zastranila.
Severnoatlantska alijansa jeste brojnija za jednog člana, ali je to u ovom slučaju i bukvalno samo broj. Maglovita simbolika koja očevima i đedovima, ovog nekad vojnog a sad političkog saveza za pritisak, samo daje privid svrsishodnosti postojanja i bitisanja, suštinski je jurenje sopstvenog repa.
Kad dođete u tu fazu, a starešine NATO-a su u njoj poodavno, jedno što vam može pomoći jeste Putin koji bi se žestoko protivio nekim vašim odlukama, poput ove u kojoj terate odnarođeni režim da gura državu u provaliju, i tako samo dao na značaju prekoatlantskoj družini. Njet.
To se naravno nije desilo i neće se desiti, te iz tog razloga ne možemo reći da je pobedila Amerika. Ona je, posle one istinske Crne Gore, u ovom galimatijasu interesa najviše izgubila. Činjenica da to ne želi samoj sebi da prizna, dodatni je poraz.
Dogodine za brda ona
U ovom procesu udadbe Crne Gore zbog „kockarskog duga“ stvarni pobednik nije čak ni Đukanović. On danas, kako i počesmo ovu hroniku pucanja Njegoševim unucima u kolena, jeste izborio ono što je hteo. Međutim, pobedniku se, kao i konju, u zube gleda.
Naime, samo je takav političar, sa svim što ima pod nogama i na leđima, mogao da pomogne vladarima iz Vašingtona plus Briselu da produže samozavaravanje. I niko više.
A mogao je to jer je branio sopstvenu kožu. Dakle, morao je.
Danas je, dakle, Đukanović kao pobednik zakoračio pred sud istorije, ali i prešao prag posle kog mu neće dopustiti da se vrati.
Ne, neće mu to učiniti narod jer njega još drži u šaci. Nažalost mu to neće učiniti ni razjedinjena, neorganizovana, pa i ucenjena opozicija koja šlajfuje u mestu već decenijama.
Ujka Sem je taj koji će, paradoksalno je, zatvoriti vrata Milu, ali ih otvoriti nekoj novoj Crnoj Gori.
Naime, za ovu nekadašnju srpsku Spartu ne može gore. Od ovog dana može samo da joj pođe nabolje.
Ali ne u zagrljaju Stoltenberga i ekipe, već u budućnosti koju će sama sebi praviti posle Mila.
Njegovo je prošlo. Držite nas za reč.