List „Ekonomist“ nije se libio da krizne 2009. godine zemlje-članice evrozone koje su pretrpele najveće gubitke tokom finansijske krize uslovno nazove „svinjama“. Dok su jedni u akronimu PIIGS našli simpatičnu slučajnost, drugima nije bilo smešno. Tri italijanska režisera ogorčena zbog situacije u kojoj se našla ne samo Italija, već i druge zemlje, snimila su dokumentarni film i nadaju se da će privući pažnju javnosti.
Autori Adrijano Kutraro, Federiko Greko i Mirko Melkjore govore za Sputnjik da im je dosta praznih obećanja kojim ih ekonomisti i političari zasipaju već 20 godina, da će navodno sve biti bolje već sledećeg dana od početka primene „čudesnih reformi“.
„Govorili su nam da će EU svima omogućiti bolji život, ali vidimo da u realnosti to nije tako. Najviše nas je ljutilo što niko nije govorio, a ni mi nismo mogli da shvatimo u čemu je zapravo problem. Ovim filmom smo hteli da pokažemo kakvu je štetu nanela politika evrozone i Evrope uopšte“, rezignirani su mladi autori.
Film prikazuje priču organizacije „Žaoka“, gde radi mnogo socijalnih radnika. Italijanski reditelji su filmom pokazali analizu efekta krize na raznim društvenim nivoima.
Federiko Greko objašnjava za Sputnjik da postoje dve osnovne priče u filmu: makroekonomska, zasnovana na razgovorima sa čuvenim ekspertima, filozofima i ekonomistima, poput Noama Čomskog, Janisa Varufakisa, Vorena Mozlera, ali i sa običnim ljudima.
„Druga priča filma je bila pokazana na primeru rada organizacije ’Žaoka‘ — kroz sve ono šta se svakodnevno dešava sa našim ličnim finansijama nakon što su uvedene stroge mere štednje. Mi smo to osetili na svojoj koži, sve to koliko je loše i koliko se situacija samo pogoršava. Počeli smo zato da sumnjamo da ’lek‘, koji je po rečima političara i medija trebalo da nam pomogne, zapravo samo nanosi veću štetu. A taj lek je politika štednje“, rezigniran je Federiko Greko.
Adrijano Kutraro dodaje da prema podacima italijanskog zavoda za statistiku Istat — čak 4,6 milina stanovnika Italije živi u uslovima apsolutnog siromaštva, a deset miliona italijanskih porodica je relativno siromašno.
„Osim ovih zvaničnih brojki i podataka, mi smo intervjuisali brojne nezaposlene, radnike i sitne trgovce. Neki od njih žive u nepodnošljivim uslovima i potpuno su očajni. Svi smo prinuđeni da zatežemo kaiš, što vodi ka smanjivanju budžeta odnosno državnih davanja na obrazovanje, medicinu, borbu protiv nezaposlenosti. Obični, mali ljudi su žrtve“, ističe Kutraro.
Film PIIGS bi trebalo da pogledaju svi, jer bez obzira na ozbiljnost teme, ovaj film je zabavan, ali i navodi gledaoce da se zamisle. Želja mladih režisera je da film bude osnova za duboke i široke diskusije na teme koje se tiču svih.
Mirko Melkjore dodaje da je film važno pogledati jer, kako kaže, on sam se „ne oseća kao jedan od PIIGS-a, odnosno svinjom“:
„Želeo bih da film pokaže gledaocima da niko od nas nije svinja. Nadam se da će ljudi nakon što pogledaju film poželeti da započnu diskusiju, a onda i nađu rešenje ili neki drugačiji pristup problemima koji su se rodili u postojećem sistemu.“